O autoru:
Bogomil Đuzel je pjesnik i prozni pisac, esejist, prevodilac, autor dramskih tekstova, rođen u 1939. u Čačku, Srija. Diplomirao na Katedri za engleski jezik u Skopju, 1963. Učestvovao na mnogobrojnim internacionalnim spisateljskim susretima. Jedan od osnivača Nezavnisnih pisaca Makedonije 1994; od 1995. glavni urednik lista Naše Pismo. Od 1999-2003 dorektor Internacionalnog Poetskog festivala u Struzi.
O prevodiocu:
Duško Novaković (1948), studirao je jugoslovensku i svjetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Jedan je od inicijatora i osnivača Srpskog književnog društva i član je Srpskog PEN centra. Autor je trinaest zbirki poezije za koje je dobio brojne nagrade. Bavi se i prevođenjem poezije i proze sa makedonskog jezika. Živi u Beogradu.
DRUGO PRIČEŠĆE
Preveo Duško Novaković
Vuk na vratima
Ne mora ni da nam lupne na vrata-
već mu osećamo prisustvo oko kuće
kad svoje ćekinje očeše o ćoškove
ili nam dune hladno kroz procepe nevidljive
pravo za vrat ili kroz odeću sve do prepona.
Dah se naš iznutra ledi na prozorima
a od toplog mu disanja napolju se tope
i kaplju sleđeni cvetovi niz stakla
ili to bale njegove cure iz alavih ralja
užarenog mu pogleda s kojim nas gleda
preklane i još živo-odrane,kao da se dimimo
i vid njegov,jadničku,mi zamagljujemo...
Zar da ga pustimo da uđe a mi izađemo
ispod zemlje ko puževi goli ili skupa s ljušturom
ili da mi lepo sprašimo s dušom kroz badžu
kao rode one što kasno krenu da se sele:
pa on da nam se raskomoti u domu
s utrobom punom gladi i mržnjom u grudima
a mi da trčkaramo po nazubljenim pločnicima
te njegove jebane vuko-jebine?
Skaska o zmaju i nikogoviću
U dvorištu opet razigrao nam se neki zmaj
bleska s pancirom veštačkim, buljeći
i obneviđuje nas tim svojim ogledalcima
kad nam zasvetle pravo u oči
besovi su mu vaške koje nevidljivo skaču
i bockaju nas ispod najosetljivijih mišica i vlasi
nikako da se pobiska taj časni od nečastivog
niti da sebi ostruže kraste ćeramidicom
iako mu iz očiju seva leća-snajper
iako mu iz usta podriguje vatra granatna
vuče on tako oklopljeni rep preko cele zemlje
nama drumove raskopava a sebi nove puteve
gde god da svije brlog ostavlja po jedno jaje
ako je mućak samo će pući i zasmrdeti
ako nije – ispiliće se novi zmajčići i zmijčići
da bulje u nas kiklopski s lokvama razlivene nafte
danju mažu i mitare svoja krilca
da bi noću potražili nove neveste-žrtve
A naš ti se nikogović danju valja u blatu a noću sanja
kako da razigra konja kao carski sin mladoženja
i trlja usput pronađeno perce nadu
ne bi li mu doleteo anđeo spasitelj doma
kroz širom otvorene kapije,usred zapretenog ognjišta
pa gleda zazijano kroz proz u dvorište
da ne propusti trenutak kad zlatna krila
slete i srone se sama od sebe u bezbroj novčića
samo da ne postanu opet lake konfete i toliko prozirne
da će se odmah stopiti pod prvim jutarnjim zracima
i pre no što zatapkaju na dlanovima siromaha
on da ih skupi pre njih,jednim zamahom sve.
Drugo pričešće?
Nema više ruke za rukopljeskanje
ima raznesene,obešene o grane
(ili su to samo rukavi razdronjani)
sve što je ostalo od jeftinog patriote i vernika
ili od imena njegovog dželata
urezanog na koži žrtve
dva prsta isticana u znak pobede
sada se brcaju u oči ili probaju oštrilo
s kojim bruse orlovke nokte
(oni drugi «orlovski nokti» još uvek omamno mirišu
u vrtovima domova opljačkanim ili spaljenim
od drugih mirišljavih «anamskih ruka»* koje se sada ljube)
pridavljeni domoroci pljuju majčino mleko
zadojeni krvlju pridošlih divljačkih dadilja
ili od trijumfira ispetim na plamenim kočijama
tela živih
su žive bombe
aktivirane daljinski od Toga-Koji-Je.
*I jedan i drugi naziv odnosi se na isto vrtno rastinje – puzavicu iz roda Lonicera,samo što je prva vrsta («orlovski nokti») više divlja i ne miriše baš toliko «omajno» kao druga «anamska ruka».
Đavo niti ore niti kopa
no možda ipak treba da se upregne
u jaram nevidljivi s kojim nas vuče
otkako od Lučonosca postade Niko – kao da je
sam zgazio kopitom sopstveni rep
ne bi li udarili zajedno s raonikom u zakopano blago
s kojim nas svakodnevno i mame i vabe
pa da među paramparčićima drevnih sitnurija
blesne opet zrak-znak našeg krsta
ili je to iskra iz slučajno udarenog kamena
koji ipak treba da se iskopa zajednički
i ceo da se uglavi kao ugaonik
nekog zdanja ili barem kao podupirač
i prečka za saplitanje, štrecanje i osvešćivanje –
dok nam se na drugom kraju plazi Bezimeni svojim jezikom
koji tek što nam je prodao i šačicu najmanjeg od izmerenog
na kantaru koji lažno meri s nulom varavom
da bi opljačkao od našeg najboljeg bolje
od Prirode koju su nam tobože pripremili.
Svako od nas okrenuo ti je leđa,Bože
krijući ti se iza Lika Legija bezimenih
ili unutra u praznu senku, u mrši umesto duši
ispod prnja strašila sa pozajmljenim ruhom
od Drugog koji nas vreba izvana
ili Blizanca zarivenog još dublje unutra
ako izađe vani – sloboda neka bude
jeka sa zvonika,pogibelj i pogubljenje...
Da li je kraj cilj
Ili cilj je kraj?
Neotkrivena Nova Zemlja pod večnim ledom
- o koliko li još dna ispod nas !
Čim je kockica bila bačena – zar slučajno
- rodismo se oboje ko par volova u jarmu.
Kraj lude trke
Ubrzati istoriju !
Lenjin
Tako nam ga je skrojio –
vreme, ne samo što teče već i trči
a i mi u njemu, da ne kasnimo – na šta?
kao da smo «uživo» na brzoj traci
urnebesne komedije nemog filma
ili ludoj trci automoila i gangsterskih obračuna
koji nikad ne mogu dosegnuti ideal
Savršenog zločina, nikad otkrivenog
jer su nam namestili da ga živimo
a ne prepoznamo do kraja...
... sve dok glavama ne udarismo kao pesnicama
u živi zid utopije ili kraj istorije
kao u Sudnjem Danu i nismo se ni raskostili
na tolike sitne komadiće
koje jedva mogasmo pronaći, i nismo se opet ni sastavili
-sem u samima sebi
a svako parče ima zakasnelo paljenje
i još uvek može da eksplodira.
Homo in curvatus
Čovek u sebe zgrčen
Celog života zgrčen
u kuhijskom ćošku kraj ognjišta
(pa ćak i kad imaš celu kuću
pikneš se negde sam kao duh u bocu)
kao u tesnu preraslu odeću
pokreta strogo kontrolisanih
da ne udariš nešto ili slomiš
pa da povrediš samog sebe ili bližnje.
Čak si i malo zgrbavljen,sablja ako zamahne
da ti odseče tu samozamišljenu grbu,
ili ako ti se slučajno slomi nokat
valja tebi preživeti kao crno ispod noktiju
beskrajno da se kriješ po zamkama
sopstvenih ostataka...
Ali zato,pak, u snu
da šetaš danima kraj plovnih reka,širokim bulevarima
da jašeš – nakostrešen u svakom vlaknu – stepama i prerijama
da se voziš do samog beskraja bez brzog stizanja na cilj
posebno bez košmara nekog prevremenog povratka
u dom pretrpan predmetima, u sokaku mahale
iz male domovine,bez ičije osim očeve krivice
i majčine što te baš tamo rodila...
Zato i taj priučeni kengurski skok
(sa zavežljajem u stomaku) čak do Australije,
i ne u kadi zgrčenih ruku i krakova kao u utrobi
nego kao u Okean da bi se razmahao kao Oktopod
i pipcima svojim prodreš u svaku poru Zemlje
makar i bio ugušen njenim čvrstim prstenovima
kao crv s hiljadu člančića
a svaki od njih – mada zgažen
može da počne novi život.
Žar-pegla
I samo joj ime beše opomena (pri dodiru s njom pazi
da ti se zapljuvak na prstu ne odlepi sa sve kožom)
i pretnja ove težine (sklanjaj se da te ne zveknem!)
dok jedra domaćica mahanjem razgoreva
njene škrbave zube,zalogaje-žeravice
(koji su prethodno stavljeni u njena usta
mašicom – kao da kljukaju živinu za podgoj
pravo iz utrobe usijane peći)
kao što pop njiše kadionicom sa pretnjom
još strašnije kazne ako se ne prekrstiš...
Ali drugaćiji vonj ispuštala je guja žar-pegle
dok je jedna ruka glancala rublje
a druga ih prskala svetom vodicom:
čađ pucketavi tinjajućeg ugljevlja i para
vode zapenjeno iskašljane iz pumpe
ili od struganog sapuna preostalog u vešu,
napuhanog istog časa na užetu za sušenje
iako su ga prethodno udarale samovile s prakljačama
na kamenu,ili g ispirale i plavile u koritima
(da bi ga potom slagale akrobatkin je na trapezu)
Kao da je glava čudovišta čudovišta čiji kljun
probija se kroz tamnu izmaglicu močurišta
a iz vesala koje se ne vide zbog brzih zamaha
i raspršene pene,na čekrcima izbijaju iskre
(teško ga je tim skoravelim dlanovima galiota!)
i odmah pale vrške osuvljenog pamuka
koji padaju u vodu i cvrče – to grčka li je vatra
ili litije zamračenih buktinja iz koji vije katran?
Proparadirao bi tako pampur od plavog voza
peglajući bratstvo-jedinstvo (da ne postane brato-ubistvo)
pored potemkinovih ograda od parola,znamenja i uniformi,
pa bi joj otvorili prehlađeno ždrelo
da podrigne usijanu zguru i pepeo-
razviličena strašna njena su usta sada
muzejski fosil pretpotopske ale
- eno je izglancana garom leži na polici
a bila je jednom vestalka večne vatre.
Petlove koji rano pevaju – kolju ih
Sa tavanskog balkona
Skriveni iza balustrada, rano jutros
Gledamo oslobođenje Skoplja, novembra 1944-te.
Mladi partizan prebacuje se preko ograde
u jedno dvorište preko puta ulice
i istog trenutka ga pogađaju
Pre podne se još uvek videla
krv isprskana preko kašastog snega
kao od petlova koje smo klali skiricama.
***
«Hoćemo li još uvek razgovarati kroz cevi revolvera?»
pita moj otac dok ga rano u zoru hapse
i dižu me bunovnog iza mreže dečijeg kreveca.
«Zar i ja nemam pravo da nešto prezalogajim?»
kaže moja majka zatečena mojim pogledom dok jede,
a znam, ako je uporno gledam da će i meni dati...
vrisnu odjednom majka moja i krv joj buknu iz vriska
udarena od nekog stražara vrhom čizme, dok su
oca vodili iz sudnice u zatvor, vezanog užetom- oglavnikom.
***
Izjutra nađosmo mrežu kreveca
naše kćerke, svu iseckanu na komade
dok je ona još spavala dvičanski nevina
iako nam je posle priznala da ju je sama isekla nožicama
15 godina kasnije izađe iza rešetaka zemlje
i ostade s majkom u Engleskoj, još uvek nemirnog sna
Oni koji su klali pojedinčno petlove koji rano pevaju
sada se bude na graktanje celih jata čavki
što preleću od jednog strnjišta do nekog drugog bunjišta
i niko im ništa ne može
što se one, sve glasnije, množe.
Zimska skaska
Kasno januarski dan budi se polako
kao iz tamnih staja teški mamurluk
ali pri pomeranju zavesa on ipak
blesnu podbuo zarumenelih obraza
mada pod plastovima magle sav beše zakićen
belim čipkama skrame po granama drveća.
Čim mi se ruka odlepi od spoljašnje kvake
videh- napolju je još padala prhut slane.
«Poslednja parada terorističke ZIME!»
kaza sused i ode na pijac da proda izreku.
Umuvah se među mladoženje i neveste zakićene
svetačkim injem dana radnog ali pretvornog u praznik
i u procesiju penzionera od truntavih borova
što su ostavili svoje kožuhe i bunde
tamo na klupam zakovane ekserima mraza
pa džogiraju u pidžamama kao ludaci iz Bardovaca *
Stopala krckaju i drobe zrnasti sneg
pored crnog Vardara, belog smo od đubreta koje nosi,
ili kao štofar što premeće od jednog rukava do drugog
(ne samo što pare vrte pare, nego i stoka- stoku)
Od jednog depozita, na brgu, do druge deponije, na drugom,
uvećan ogromnom kamatom i profitima nizvodno
- tako se Grcima vraća kapital uložen u plodno blato
- baražem povratne i plovne flote ambalaže.
Beskućnici koji su preživeli teror noći
pod mostovim pale vatre i peku strvine
piju svoju mokraću – čaj, srkaju svoju škembić-čorbu.
Barone! Barone! viče jedan gospodin sa šubarom,
ne zna se da li psa svog zove ili ribara –prosjaka.
Kako mu je samo palo na pamet da izađe sa nečim na glavi,
kažem sebi, dok mene samog stud skalpira gologlavog,
jer sam računao- dan će se ipak krunisati žumancem – suncem.
Eno ga, konačno kroz oblake i maglu gvirnu i ta loptica-skočica,
pa mogah da se vratim kao prozebli krstaš sa hodočašća,
u kome su se prkrstili i venčali paganski brakovi:
iz krvničkog toka – dušmani, u svetačke pravoverne parove.
Ne samo na svadbi, već svi su počeli da se blesave
na lomnoj, ispeturanoj pijnci, nakita od inja
dahove im divlje otopi u moljevit lokve,
pa ne znaš usred vreve da li viču: aman! ili amin!
* Mentalna bolnica kod istoimenog sela, u slivu Lepeneca u Vardar, blizu mog naselja Vlaje u Skoplju.
Preveo sa makedonskog Duško Novaković |
