Filip David

Ljubav na prvi pogled

         

O piscu:
Filip David, rođen u Kragujevcu, živi u Beogradu gdje je danas redovni profesor na fakutletu dramskih umjetnosti, a gdje je dugi niz godina obavljao dužnost urednika Dramskog programa Televizije Beograd. Jedan je od osnivača udruženja Nezavisnih pisaca (1989.), osnovanog u Sarajevu, osnivač udruženja nezavisnih intelektualaca, Beogradski krug (1990). Autor brojnih tv drama, scenarija, knjiga priča, eseja, romana; dobitnik više književnih nagrada, među kojima i Andrićeve.

Ljubav na prvi pogled

Rođin otac čika Šule otpušten je iz vojske 1966. posle pada Rankovića kada su u penziju sa tek navršenih četrdeset godina slali one  koji su bili, ili za koje se verovalo da su ostali lojalni moćnom ministru policije.  Rođa ja tada napunio deset godina pa ni on, a ni mi njegovi vršnjaci nismo tome posvetili neku posebnu pažnju. Pikali smo svakodnevno fudbal na poljančetu i jedino što smo primetili bilo je da Rođin tata svakodnevno dolazi na igralište, seda na jedan klupu i puši cigaretu za cigaretom. Čika Šule je Rođi bio i otac i majka jer je Rođina mama umrla pri porođaju. Navodno, bila je nekakva komplikovana operacija, ona je bila izuzetno nežnog zdravlja, mogli su da biraju hoće li spasti majku ili dete, a Rođina majka sebe je žrtvovala. Ne znam koliko u tome ima istine, ali tako se pričalo.
Čika Šule je imao žestok temperament, život ga sigurno nije mazio, a najviše od svega prezirao je «muške strine», kako je govorio. Mnogo se ljutio kada bi Rođa odigrao neki loš potez ili promašio gol. Tada je ustajao, mahao rukama, psovao i nazivao sina svakojakim imenima. Da nevolja bude veća, Rođa i inače nije bio nešto naročito vešt sa loptom i uvek, kada smo se na početku utakmice delili u dva tabora kapiteni su izbegavali da ga uzmu u svoju ekipu. Očevidno, nasledio je više majčinih nego očevih gena. Čika Šule je vremenom preuzeo ulogu trenera. Onako znojave, a često i blatnjave, okupljao nas je posle utakmice ocenjujući igru pojedinaca i naročito zamerajući nedostatak kondicije. A onda je i bez našeg izričitog pristanka uveo treninge što nam je, u početku, moram reći, bilo zanimljivo, ali se vremenom taj trening pretvorio u pravi vojni egzircir. «Trener» nas je okupljao na sredini igrališta, raspoređivao u vrstu, terao da se okrećemo nalevo i nadesno uz marševski korak «jedan-dva», «jedan dva». Isprva nas je to zabavljalo i zasmejavalo, ali je postalo manje zanimljivo i zabavno kada nas je terao da potrbuške puzimo preko vlažne trave, kroz blato i bare. Neki su počeli da gunđaju a onda se i otvoreno bune, pa je počeo da smišlja kazne koje su bile stroge i ponižavajuće. Većina naših drugara je prestala da dolazi na igralište, ostalo je samo nas nekoliko. Nego, setio sam se svega toga kada smo u srednjoj školi na času srpskog čitali jednu Matavuljevu priču, o  izvesnom Dragiši poručniku one stare vojske, pre svetskih ratova, kome je vojska bila «i otac i majka» a kada je dobio premeštenje iz trupe u administraciju, počeo je da se ponaša baš kao i čika Šule. Okupio je klince iz okolnih dvorišta i sa njima sporovodio egzircir. To je, izgleda,  uvek tako kada profesija uđe u krv i proguta čoveka.
Možda bih sve to zaboravio kao jednu davnu priču iz detinjstva, sa roditeljima sam napustio stari kraj i odselio se na drugi deo grada, da se sa Rođom nisam ponovo sreo na studijama pa smo nastavili naše druženje. Samo jednom, onako uzgred, pitao sam ga o ocu. Odgovorio je nekako preko volje, očevidno, nisu se baš slagali. Bilo je to vreme raspada Jugoslavije. Verujem da se još mnogi sećaju te haotične situacije, «Srbije koja nije bila u ratu» a svakodnevno se sporovodila mobilizacija. Odziv je bio nikakav pa su vojne vlasti regrute lovili po kućama, kafićima, na ulici.
Postalo je opasno i previše vremena provoditi na faksu. Rođa me pozvao da se pridružim u vikendici, dvadesetak kilometara od Beograda gde ćemo biti sigurni a u društvu dobro odabranom, vojnih begunaca i zgodnih cura. Tako su se, spomenuo je, nekada građani sklanjali od kuge, zabavljujući se dok je oko njih harala smrt. Naravno, rekao je to u šali, a ja tada, naravno, nisam mogao ni da naslutim, kakva će to na kraju zabava ispasti. Dobro, ne mogu a da ne kažem, provod je u početku bio super. Pili smo, zapravo lokali kao da nam je poslednje u životu, a cure se nisu ustručavale ni od čega. Bilo je takvo vreme kao da se bliži smak sveta, pa treba zgrabiti od života koliko se još može. Zapravo, gledajući šta se sve posle toga dogodilo i nismo bili daleko od Sudnjeg dana. Elem, drugog dana u zoru provališe u vikendicu specijalci naoružani do zuba. Niko im se nije suprotstavio jer niko nije bio svestan šta se događa. Potrpaše nas u «marice», a muškarce prevezoše pravo u Bubanj potok, kasarnu u okolini Beograda. Tamo je bio nekakav sabirni logor gde su «dobrovoljce» regrutovali na brzinu i posle nekoliko dana osnovne obuke pretvarali u vojnike i slali na front. Kasnije smo saznali da nas je cinkario  Rođin otac, čika Šule. Više od svega mrzeo je dezertere, a naročito jednog dezertera - svoga sina.
Neću mnogo opisivati kako su nas dočekali i šta su nam radili u toj kasarni. Bili smo van zakona, mogli su da nam rade šta su hteli. E, pa hteli su da od nas naprave nekakvu vojsku, bilo im je zapravo svejedno kakvu, samo da nas što pre pošalju na «teren» kako su govorili. Pa, ko preživi. Ionako su nam govorili da smo kukavice, bednici, paraziti i da smo konačno dobili to što smo zaslužili. Instruktori su bili neki likovi iz kriminalnog podzemlja, neke sam i prepoznao po fotografijama iz novina. Ovi iz vojske su se njih, koliko sam primetio, plašili, u to sam se uverio i kasnije na linji fronta. Nije bilo šanse za bežanje. I dan danas me spopadne muka kada se setim tih vremena. Uglavnom, posle desetak dana prave torture podeliše nam uniforme Jugoslovenske armije, ubaciše u kamion, spustiše ciradu i krenusmo u nepoznato, Truckali smo se nekoliko sati. Najviše čega se sećam jeste da su me žuljale cokule jer sam dobio broj manji a nisam imao kome da se žalim. Istovarili su nas negde u okolini Zvornika, to sam tek kasnije saznao. Isprva sam se osećao kao da su nas raketirali na neku nepoznatu planetu, nepoznata sredina, okolo neki vanzemaljci, nemaš pojma gde si. Bili smo pod stalnim nadzorom, kao da nismo vojska nego ratni zarobljenici. Istini za volju, vojska nismo ni bili. Ulazili smo u sela pošto bi teritorijalci obavili stvar, što znači isterali lokalno stanovništo, popalili kuće, opljačkali što se moglo, a onda smo mi nastupali, neka vrsta balegara, đubretara, da se utovari u kamione ako je šta preostalo i da se još neko potera ako se nađe skriven. Sav taj narod sateran je u nekadašnji Dom kulture i tu je, po priči, bilo svega i svačega. Srećom, to je za nas bila zabranjena zona, a što nisi video kao da nije ni bilo.
Negde peti ili šesti dan pojavio se čika Šule. Jedva smo ga prepoznali. Izvukao je svoju staru uniformu  iz naftalina, možete zamisliti kako je izgledao u toj uniformu stare JNA iz devetstošezdesete, sa odlikovanjem na grudima koje je dobio, kako je pričao,  goneći bandu na kraju onog rata po srpskim i bosanskim šumama. Nas je jedva pogledao, ako nas je uopšte pogledao i ako nas je prepoznao. A i pored Rođe je prošao, kako se to kaže, kao pored turskog groblja.  Kasnije smo saznali da je naš komandant kapetan Ćvorović nekada bio njegov potčinjeni pa je čika Šule sada dolazio sa posebnim razlogom. Da mu se Čvorović zakune kako će od Rođe stvoriti patriotu i vojnika za primer i ugled. O čemu je čika Šule sanjao od prvoga časa kada mu se rodio sin jedinac. A Rođa je bio upravo sve suprotno od toga. Kao što je nekada loše igrao fudbal, tako mu uopšte nisu ležala ni pravila vojničkog ponašanja. Čika Šule bi možda rado ostao da sina nauči pameti, ali više nije bio dobrog zdravlja, na jednu nogu je šepao a imao je i problema sa kičmom.
Posle ove posete komandant, kapetan Čvorovič, posvetio je posebnu pažnju našem drugaru. Nije ostavljao Rođu ni sekund na miru. Ali, što ga je više muštrao Rođa je bio sve nespretniji i gori. Nije bio nikakav materijal za vojnika, što bi se reklo. Kapetan nije odustao. Prekomandovao je Rođu  u specijalni vod sastavljen od dobrovoljaca od kojih su svi strepeli, pa i sam komandni sastav armije. Tako je Rođa, zahvaljujući brizi svoga oca i njegovog vernog drugara, ušao u tu, tada najelitniju jedinicu poznatu po svojoj surovosti i disciplini koju je predvodio poznati kriminalac, likvidator političkih protivnika po Evropi i svetu. Već prvog dana Rođa je prisustvovao akciji presretanja jednog autobusa koji je prevozio radnike na obližnje poljoprivredno dobro. Naredili su putnicima da izađu, pogledali lične karte, zadržali one sa «sumnjivim» muslimanskim prezimenima. To su, kako je rečeno, bili taoci za razmenu. U  grupi se nalazilo desetak uglavnom mlađih ljudi, sve muškarci i jedna devojka. Smešteni su u dvorište škole. Slutili su šta ih čeka. Neki su plakali, drugi molili da se obaveste porodice. Vojnici su povremeno ulazili u dvorište, udarali ih kundacima pušaka, šutirali. Rođa je kao opčinjen gledao u devojku, Selma se zvala. Sedela je kraj zida, sa rukama u krilu, pognute glave. Rođa je krišom, kada je palo veče doneo čanak vode i sendvič. Bila je to ljubav na prvi pogled. Bez ironije, zaista. Da nije bilo takvo vreme kakvo je bilo i da su se sreli negde drugde, garantujem. Ovako, mogli su samo da se gledaju, sa strahom i stidom. Seo je pored nje, tešio je, držao za ruku. Negde oko ponoći banuli su pijani vojnici, njih petorica, sa nekoliko udaraca makli Rođu,  uvukli Selmu u fiskulturnu dvoranu i silovali sve do jutra. Sledećeg dana Rođa je određen za streljački vod, u okviru akcije prevaspitavanja vojnika kojim će se čika Šule ponositi. Odveli su otete putnike do obližnje livade. Pretučeni jadnici jedva su hodali, a Selmu ni pođeni otac ne bi prepoznao. Sva u modricama, iscepane haljine, raščupane kose.
Ne znam da li je Rođa pucao ili mu je metak namerno pošao u stranu. To niko nikada neće saznati. Ako se dobro razmisli možda je i pucao u svoju nesuđenu ljubav jer je oskrnavljena. Putevi su nam se razišli. On je ostao sa  kapetanom Čvorovićem a nas su bacili u najveću klanicu. Pa ko preživi. Neki nisu, ja jesam. Možda bih ovu priču o Rođi zadržao za sebe jer zašto ružiti uspomene iz detinjstva, na staro druženje, ali red je reći kako je Rođa prvog dana po završetku rata, vrativši se kući izvukao iz ladice očev parabelum i pucao sebi u slpoočnicu. A čika Šule je nedugo potom umro od neke neizlečive bolesti, u velikim mukama, kažu.