Ivan Čolović

Nevolje s nacionalnim identitetom

         

O autoru:
Ivan Čolović je etnolog i politički antropolog. Osnivač je i urednik, a od 1988. i izdavač serije knjiga "Biblioteka XX vek", u koji je dosad objavljeno 180 naslova eseja i naučnih dela o kulturi, društvu i politici. Autor velikog broja knjiga od kojih su neke prevedene na njemački, engleski, francuski, italijanski, poljski i grčki jezik.

NEVOLJE S NACIONALNIM IDENTITETOM  

« Volim te, ali te ne razumem »

Ove reči uputio mi je jedan beogradski pisac kad je čuo moje mišljenje o nacionalizmu u Srbiji. To je bilo u leto 1991. godine, kriza u bivšoj Jugoslaviji postajala je sve dublja i prvi oružani sukobi u Hrvatskoj između tamošnjih Srba i hrvatske policije već su bili na naslovnim stranama novina. Pisac koga ovde pominjem bio je, u godinama koje prethode ovom našem razgovoru, jedan od najžešćih protivnika Titovog režima, zbog čega je jos kao mlad covek proveo dve  godine u zatvoru. Sa  njim sam se upoznao početkom osamdesetih godina prošlog veka, kad smo obijica bili članovi Odbora za zaštitu umetničkih sloboda, koji je u to vreme bio osnovan pri Udruženju književnika Srbije. Bila je za mene velika čast što sam se našao u društvu sa piscem knjiga koje sam visoko cenio i sa čovekom potvrđene hrabrosti. Međutim, kad je Milošević došao na vlast u Srbiji, ovaj pisac je, zajedno sa mnogim drugim, stao na njegovu stranu i počeo da izlazi u javnost sa radikalno nacionalističkim izjavama.

Posle našeg susreta 1991. godine, prestao sam da se sa njim viđam i razgovaram. Ali često su mi se vraćale u sećanje njegove tada izgovorene reči : da me voli, ali da me ne razume. Jer on je bio samo jedan od mojih nekadašnjih kolega i prijatelja koje sam prestao da viđam, koje sam izgubio zbog mog lošeg mišljenja o srpskom nacionalizmu i mog javnog angažovanja protiv njega ili, može se i tako reći, zbog njihovog pozitivnog mišljenja o srpskom nacionalizmu i stavljanja u njegovu službu. I to nije bio jedini gubitak koji nisam očekivao, zbog koga sam žalio i koji je tražio objašnjenje. U stvari, nisam uspevao da shvatim zašto neki ljudi - koji su u prošlosti, u vreme komunizma, pokazali visoku meru hrabrosti i političke inteligencije, tako da su drugima služili kao uzor borbe za građanske slobode i ljudska prava  – ne prepoznaju u nacionalizmu novu pretnju tim slobodama i tim pravima?

To je bio moj lični motiv da se početkom devedesetih godina XX veka okrenem istraživanju nacionalizma, pri čemu sam se najviše oslanjao na metode i tehnike analize svojstvene društvenim naukama, posebno etnologiji i političkoj antropologiji.  Uverio sam se da je nacionalizam zlo, da  je on glavni uzrok katastrofe u kojoj se u to vreme našla moja zemlja, bivša Jugoslavija, ali sam hteo da saznam i nešto više o prirodi tog zla. Tako sam počeo da otkrivam da je nacionalizam u stvari jedna vrsta sekularne religije, jedan politička religija, da on ima svoje kultove, rituale, verovanja, svoje svete priče i sveta mesta,  kao i svoje sveštenike, mučenike, mesije i bogove.

Takvo gledanje na nacionalizam nije bilo novo, nije to bilo neko moje otkriće. Naprotiv, analiza religijskih aspekata nacionalizma, u vreme kad sam se ja za ovu temu zainteresovao, već je bila uvedena u društvene nauke i političku filozofiju. Na primer, još krajem sedamdesetih godina sociolog Robert Bela je svojim radovima o američkoj « gradjanskoj religiji » pobudio veliko interesovanje naučne i političke javnosti u SAD. Meni je pristup nacionalizmu kao nekoj vrsti religije pomogao da  razumem šta se dogadja sa mnom, oko mene, sa mojim prijateljima, u trenutku  kad u Srbiji i drugim republikama bivše Jugoslavije na vlast dolaze nacionalisti, kad počinju ritualna klanjanja i zaklinjanja jednom starom a sada obnovljenom idolu – Naciji, i kad mnogi intelektualci u mojoj zemlji, medju njima i neki moji dojučerašnji prijatelji, zaslepljeni iznova oživljenom nacionalističkom verom, počinju da pokazuju novo, verskim žarom i mržnjom izobličeno lice. Shvatio sam da nacionalisti, svoju naciju doživljavaju kao zajednicu vernika,  zatvorenu u sebe, zadojenu  istim duhom, utemljenu na samorazumevajućim « istinama », koja se drži na okupu zahvaljujući ritualima autokomunikacije, nalik na religijske obrede u  užem smislu te reči.
.                
Kad osoba koju smatraju pripadnikom « naše » nacije, takozvanog nacionalnog korpusa, izrazi sumnju u « naše » idole, i pokaže sklonost da misli svojom glavom, njeno ponašanje se tada u nacionalnoj zajednici osudjuje kao svetogđe, kao nešto neoprostivo. Al, takođe, takvo iskakanje iz nacionalnog kolektiva doživljava se i kao nešto što « ne može biti », nešto neshvatljivo, u stvari ludo. Zato se sveštenici kulta nacije – a medju njima najviše ima književnika – trude da taj nonsens ipak nekako objasne. Objašnjenje do koga oni dolaze sasvim je jednostavno i svodi se na sledeće: osoba koja misli, koja sumnja, pa samim tim i smeta, ne čini to na svoju ruku i za svoj groš, nego u interesu naših neprijatelja, tako da to nikad nije neki ludak, nego uvek jedno te isto: prodana duša, izdajnik, u najboljem slučaju, konvertit.

Sofisticirana varijanta ovog objašnjenja svojeglavog ponašanja nekih « naših ljudi »  sastoji se u tome da se otkrije i obznani da osoba koja neće da učestvuje u našim kolektivnim ritualima, pozivajući se na pravo da slobodno misli, u stvari i ne pripada našem kolektivu, nego nekom drugom, najčešće nekoj za nas neprijateljskoj naciji. Na taj način, čuvari nacionalne svetinje – kao da raspolažu nekom vrstom spell cheker-a napravljenim za njihove potrebe – mogu svako pobunjeno, jeretičko Ja da pretvore i neprijateljsko Mi. Moj bivši prijatelj, pisac, rekao mi je  – danas malo bolje razumem smisao njegovih reči – da mu ne ide u glavu da neko ko po njegovom mišljenju pripada srpskoj naciji, te je kao takav dostojan njegove bratske ljubavi, govori stvari koje jedan Srbin ne bi mogao samostalno da  smisli. 

 

« Neću te manje voleti i ako budeš sa svojima. »

 Još jedna izjava ljubavi koja mi je bila upućena, a gde je ljubav prema « mojoj malenkosti », kako bi rekao Igor Mandić, povezana sa mojom – tačnije meni pripisanom – nacionalnom pripadnošću. « Neću te manje voleti i ako budeš sa svojima » rekla mi je jedna moja koleginica, etnološkinja iz Hrvatske, prilikom našeg poslednjeg susreta, u Zagrebu,  početkom novembra 1994. godine. Bio sam u grupi ljudi iz Srbije i Crne Gore, koju su činili novinari, članovi nekih nevladinih organizacija i druge javne ličnosti, koja je autobusom putovala iz Beograda u Tuzlu – onako kako je u to vreme bilo jedino mogućno : preko Subotice, Baje, Zagreba, Splita i Mostara -  da bi u tom gradu učestovala u jednoj manifestaciji protiv rata u Bosni i Hrvatskoj. Zadržali smo se nekoliko sati u Zagrebu i ja sam iskoristio taj predah od dugog puta da se javim nekim prijateljima i kolegama, među njima i koleginici etnološkinji. Sa njom me je povezivalo zajedničko interesovanje za takozvanu urbanu etnologiji, oboje smo  učestvovali u nekoliko istraživačkih projekata. Dve godine pre početka ratnih sukoba u našoj zemlji, ta moja koleginica bila je pokrenula inicijativu da ja s poslom  pređem u Hrvatsku, da istražujem semilogiju tradicionalne kulture otoka Cresa. Međutim, čim sam je tog novembarskog popodneva ugledao i čim sam čuo njene prve reči, znao sam da moja draga koleginica više za mene ne mari. Njeno « neću te manje voleti i ako budeš sa svojima » u stvari je značilo da je već prestala da me voli. Zašto? Pa prosto zato što ja u tom trenutku nisam bio na mestu gde bi, po njenom mišljenju, imao biti, to jest u Beogradu, uz Miloševića i društvo, a ne ovde u Zagrebu, pored nje, Srbin uz Hrvaticu, potpuno deplasiran i suvišan, kao ćirilično slovo u latinici. Čak se na mene naljutila kad sam joj odgovorio: « Ali, draga moja, ja se u tvom društvu osećam kao svoj sa svojim ». Ni ona nije mogla da razume – ili, u svakom slučaju, nije to želela – da u trenutku kad su Srbija i Hrvatska u ratu, jedan Srbin i jedna Hrvatica mogu da urade i nešto drugo osmim da daju takozvanu patriotsku podršku « svojima ». Otuda paradoksalni predlog koji mi je tog davnog novemabrskog popodneva uputila moja nekadašnja koleginica i prijateljica: prihvati da budeš moj neprijatelj da bih i dalje mogla da te volim!

« Gospodine, vi koji ste Srbin » 

Ovim rečima započeo je razgovor sa mnom jedan voditelj Dnevnika Drugog kanala Francuske televizije. Bilo je to krajem 1992. godine i zemlja u kojoj sam živeo još uvek se zvala Jugoslavija. Međutim, ovaj francuski novinar već je bio čuo – jer su  francuski mediji u to vreme opširno izveštavali o Jugoslaviji i oružanim sukobima koji su se u njoj rasplamsavali – da ime zemlje iz koje dolazi njegov gost u stvari o njemu ne govori bog zna šta, te da tv gledaoci neće ništa važno saznati o tom gospodinu ako ga predstavi kao Jugoslovena. Čuo je moj tv domaćin da u toj Jugoslaviji  – zemlji komplikovanoj do zla boga – i ne žive takozvani Jugosloveni, da je to bilo nametnuto, a sada odbačeno ime tu živućih i stvarno postojećih naroda, koji se zapravo zovu Srbi, Hrvati, Slovenci, Muslimani, Makedonci i ko bi još znao kako. On je hteo da gledaoci tv emisije koju je vodio čuju šta o sukobima između tih naroda misli čovek koji pripada jednom od njih, jedan Srbin, i to Srbin koji je protiv rata, dakle od one vrste koju francuska tv publika u to vreme nije imala prilike često da vidi i čuje.

Istinu govoreći, pretpostavka ovog tv voditelja o mom (etno)nacionalnom identitetu nije bila sasvim pogrešna. Ja zaista imam srpski identitet, ali uz njega i jugoslovenski. Međutim i jednom i drugom pridajem mali značaj. Na primer, moja politička uverenja nisu utemeljena na tim identitetima i, štaviše, polazna pozicija « moje politike », ako tako nešto uopšte postoji, predstavlja odbijanje da nacionalne identitete prihvatim kao prirodni, sudbinski, nepromenljivi osnov svake politike. Jedna od stvari za koje sam se u to vreme borio u Srbiji – i kako su govorili francuski studenti 1968. godine: la lutte continue -  upravo je bila demistifikacija naizgled oslobadjajućeg diskursa u ime nacije i njenog u komunizmu tobože zatomljenog identiteta. Trudio sam se da pokažem da je cena ideje nacije na političkom tržištu preterano visoka i da identifikujem odgovorne za to preterivanje, za taj « nacionalni egoizam », o kome je – kao što nas je podsetila Latinka Perović u tekstu « Beg od modernizacije » ( u zborniku Srpska strana rata) svojevremeno govorio Slobodan Jovanović.

Ali ono što mi je najviše smetalo u  « vi, koji ste Srbin » bila je lakoća s kojom  je ovaj tv novinar odredio moj nacionalni identitet, lakoća inače svojstvena srpskim nacionalistima, koji uvek pretenduju na to da bolje od vas znaju ko ste. Kad sam na ovu lakoću nacionalnog klasifikovanja naišao i kod jednog francuskog novinara, pomislio sam da svođenje društvene i političke stvarnosti na unapred datu i neupitnu  (etno)nacionalnu pripadnost možda nije « rezervisano » samo za nacionaliste s kojima imam posla u Srbiji, nego da je ta redukcija na žalost široko prihvaćena kao neutralan, takoreći objektivan pristup sukobima na Balkanu, a bogme i drugim « etničkim » ratovima i krizama širom sveta.

 

 «Jedan ‘filozof’ iz Beograda »

I ovde je reč o meni, ja sam taj filozof, filozof pod znacima navoda. Na taj način mi se podsmehnuo jedan slavni španski književnik, u članku koji je posvetio ratu u Bosni i objavio u jesen 1993. godine. Čime sam zaslužio ovu diskvalifikaciju ? Pa, time što sam i ja objavio jedan članak o istoj temi, pod naslovom « Etničko čišćenje. Uputstvo za upotrebu». Španski književnik je pročitao francuski prevod tog mog članka i došao do zaključka da u njemu nudim filozofsko opravdanje etničkog čišćenja, da sam ja njegov « filozof ».

Zahvaljujući eseju Cvetana Todorova « Vek Žermene Tijon » (« Le siècle de Germaine Tillion »), koji je objavljen u njegovoj knjizi Sećanje na zlo, iskušenje dobra (Mémoire du mal, tentation du bien), znam da je ova etnološkinja i članica  pokreta otpora u Francuskoj za vreme Drugog svetskog rata, tokom zatočeništva u logoru Ravensbrik napisala jednu satiričnu operetu. To je, kaže Todorov, « veoma obradovalo druge logoraše », i dodaje : « Ona im je tako dala priliku da se malo nasmeju i istovremeno im je ponudila lucidnu analizu prilika u logoru ». Ne treba ni reći da prilike u kojima sam ja živeo u Beogradu tokom rata u bivšoj Jugoslaviji nimalo nisu bile slične životu u nekom nacističkom logoru  -  mada su na oko dvesta klimetara od Beograda postojali logori slični nacističkim. Međutim i ja sam, slično Žermeni Tijon, ponekad pribegavao satiri, parodiji, pastišu, da bih se narugao novim srpskim rasistima i da bih malo popravio raspoloženje mojih prijatelja.

Toj vrsti mojih tekstova pripada i satirični članak « Etničko čišćenje. Uputstvo za upotrebu». Napisao sam ga da bih ismejao obnovu rasističkog diskursa u Srbiji početkom devedesetih godina prošlog veka. Pročitao sam ga maja 1992. godine na jednoj sesiji Beogradskog kruga, koji je osnovan početkom te godine. Članak je napisan u formi oglasa kojim se najavljuje objavljivanje knjige pod naslovom Čista Srbija. Novi eugenetički praktikum. Njegov čitalac brzo će shvatiti  da taj oglas, kao i sama knjiga o kojoj on  govori, zapravo ne postoje i da sam ih ja izmislio. Na primer, izdavaču te tobožnje knjige dao sam ime « Vojni etnohigijenski zavod », a njene autore predstavio sam kao « naše istaknute etnogenetičare, etnopatologe, kranologe, antropogeografe, migracioniste, minere, avijatičare i artiljerce ». Naveo sam i naslove poglavlja te navodne knjige, među njima i ove : « Problemi etničke identifikacije u praksi : kako se međusobno prepoznati u etnički nečistoj sredini »; « Srpski fizikum : stas, korak, pogled, miris »; « Prepoznavanje stranca, etničkog tuđinca, mešanca i inovernika na ulici, na radnom mestu i u domu »; « Nova eugenetička tehnologija ; elektronski ksenodetektor i ručni etnomer »; « Etnogenitalni test za izbor seksualnog partnera »; « Ljubav sa strancem, varka prirode ili ideološka zabluda ? ». Pa ko bi pametan mogao da poveruje da je ovako nešto zaista objavljeno ?

Moj kritičar, čuveni španski pisac, ipak je nekako došao do zaključka da jedna ovakva knjiga zaista postoji – što me je začudilo, jer bi jedan pisac po prirodi svog posla trebalo da je pošteđen ovako teškog previda. Međutim, on je uspeo da učini jedan još teži previd, skoro neshvatljiv, jer je zaključio ne samo da knjiga Čista Srbija postoji nego i to da sam u stvari ja njen autor. Autor, dakako, koji zaslužuje samo prezir, jer – navodim kako me je čuveni španski pisac ocrnio – « on se nudi kao kum čiste Srbije, zasnovane na eugenizmu, na toj nauci rasne i etničke higijene ». I da ne bi ostavio ikakvu sumnju u pogledu pravog izvora nadahnuća autora ove jezive knjige, moj kritičar dodaje: « Svaka sličnost sa Hitlerovom knjigom Main Kampf, shvatili smo, sasvim je slučajna ».

Čime se može objasniti jedan ovakav privid, jedan ovakav nesporazum ? Verujem da je za njega odgovorna predrasuda prema kojoj je nacionalni identitet ključ kojim se « otvara » neka osoba, koji dozvoljava da se pronikne u prave motive nekog političkog stava, pa i za to da se na pravi način pročita neki tekst.  Španski pisac je čitao moj tekst kao nešto što je početkom devedesetih godina prošlog veka napisao jedan Srbin, « filozof iz Beograda », pa je u njemu našao tačno ono što je od jednog takvog i očekivao. Daleko je od njega bila pomisao da bi neki Srbin u Beogradu 1992. godine, dakle, u trenutku kad se njegova zemlja bori za teritorije koje joj navodno pripadaju po « etničkom pravu »,  mogao da na satiričan način piše i o tom ratu i o tom pravu, da napiše libreto satirične operete slične onoj kojom je Žermena Tijon pokušala da malo zabavi logoraše u Ravensbriku.

Znam, rekli su mi neki prijatelji, da je slavni španski pisac kasnije shvatio da me je na pravdi boga ocrnio? Šta mislite, da li je požurio da mi se izvini ili da u nekom drugom članku svoju grešku prizna i ispravi? Da jeste, možda  u ovim zapisima o mojim nevoljama zbog nacionalnog identiteta ne bi bi bilo ove « španske » epizode ili bi ona imala lepši kraj. Na primer, izvinjenje velikog pisca možda bi me navelo da poverujem da su moje nevolje zbog identiteta i u drugim slučajevima samo stvar zabune, nesporazuma, nepažnje, dakle nešto što se lako može otkloniti i, ako je već učinjeno, popraviti. Ovako, nemam druge nego da mislim da su nevolje s identitetom o kojima ovde pišem u stvari nepopravljive. Jer, pisac koji me je stavio uz Hitlera verovatno misli da sam ipak ja sam za to kriv, jer sam napisao stvar koja se ne očekuje od jednog Srbina, što nisam stao uz « svoje ». Možda bi me i on takvog, uz « svoje » svrstanog, ako ne više voleo, ono svakako lakše razumeo.    

(Prva verzija ovog teksta objavljena je na francuskom pod naslovom « Cinq façons de ne pas comprendre une pensée critique. Témoignages d’un ethnologue engagé contre le nationalisme dans son pays », L’ARA, 1er semestre 2006, Lyon.) 

 

Opširnije o autoru:
Ivan Čolović (Beograd, 1938) je etnolog i politički antropolog. Osnivač je i urednik (1971), a od 1988. i izdavač serije knjiga "Biblioteka XX vek", u koji je dosad objavljeno 180 naslova eseija i naučnih dela  o kulturi,  društvu i politici.
Među njegovim knjigma najpoznatije su: “Divlja književnost. (1985, 2000), « Bordel ratnika» (1993, 1994, 2000, 2008), “Politika simbola ”(1997, 2000), “Etno”(2006) i “Balkan – teror kulture” (2008). Uredio je zbornik “Zid je mrtav, živeli zidovi. Pad Berilnskog zida i raspad Jugoslavije” (2009). Neke od njegovih knjiga prevedene su na nemački, engleski, francuski, italijanski, poljski i grčki jezik.
Dobitnik je Herderove nagrade za 2000. godinu i nagrade «Konstantin Obradović » za 2006. godinu. Godine 2001. odlikovan je francuskim ordenom viteza Legije časti.