Aleksandra Mijalković

Filip David
Priča o pripovedaču

         

O autoru

Filip David, rođen u Kragujevcu, živi u Beogradu gdje je danas redovni profesor na fakutletu dramskih umjetnosti, a gdje je dugi niz godina obavljao dužnost urednika Dramskog programa Televizije Beograd. Jedan je od osnivača udruženja Nezavisnih pisaca (1989.), osnovanog u Sarajevu, osnivač udruženja nezavisnih intelektualaca, Beogradski krug (1990). Autor brojnih tv drama, scenarija, knjiga priča, eseja, romana; dobitnik više književnih nagrada, među kojima i Andrićeve.


Filip David
Priča o pripovedaču


Književnik, dramaturg, scenarista, profesor... piše i objavljuje duže od šest decenija, pa ipak se, kaže, tek sa najnovijom, NIN-ovom nagradom za roman „Kuća sećanja i zaborava” osetio kao pravi pisac bestselera.

Veoma dugo je Filip David odolevao izazovu da sopstvenu životnu povest smesti među korice knjige. Pisao je pripovetke, eseje, drame, filmske scenarije, dobijao za njih prestižne domaće i inostrane nagrade; u romanima „San o ljubavi i smrti” i „Hodočasnici neba i zemlje” vodio je svoje junake kroz neke od svetova kakvi su mogli nastati samo u duši čoveka koji je lično prošao užase rata, gubitka najdražih i progona zato što misli „drugačije”…
A onda je 2014. objavio „Kuću sećanja i zaborava” (u izdanju beogradske „Lagune”) i osvojio NIN -ovu nagradu za najbolji roman godine. Priča prati doživljaje jevrejskog dečaka Alberta Vajsa, koji je u ratu 1942. godine izgubio roditelje i brata, da bi kao odrastao čovek, sticajem neobičnih okolnosti, dobio uvid u njihovu sudbinu i mogućnost da preispita vlastiti identitet i „krivicu” za nestanak mlađeg brata koji mu je bio poveren na čuvanje. Otvorio je Filip David ovim svojim književnim delom i mnoga druga pitanja koja su ga oduvek opsedala, ali je zato morao da se vrati daleko u prošlost, da oživi vreme kad je tek stupio na svet…
– Pravog detinjstva zapravo nisam imao. Rođen sam u Kragujevcu 1940, a već godinu kasnije nastupila je okupacija, uvedeni su rasni zakoni. Otac Frederik (zvali su ga Fred), koji je bio sudija u Sremskoj Mitrovici, na upozorenje svojih pomoćnika u sudu, morao je sa mojom majkom Rozom i sa mnom da beži u Beograd, gde situacija, kako se ispostavilo, nije bila ništa bolja – kaže David. Utočište pred progonima našli su u malom selu Manđelosu, u podnožju Fruške gore. Tamo su se sakrivali pod lažnim imenima. Niko ih nije odao, iako su svi znali ko su i šta su, a kazna za skrivanje Jevreja bila je drastična. Čitavo selo moglo je biti spaljeno, a seljaci odvedeni u logore.
– Otac se pridružio fruškogorskim partizanima, a majka, ja i moj brat Miša, koji se rodio 1942, ostali smo u Manđelosu, u stalnoj strepnji da ne budemo otkriveni. Preživeli smo česte opsade i bežanije. U Holokaustu je, međutim, stradala brojna majčina i očeva porodica. Od pedesetak članova obe familije rat je preživelo možda njih petoro – navodi književnik. Roza David saznala je o pogibiji većine svojih rođaka preko pisma nekih prijatelja. To pismo njen suprug je nekoliko meseci skrivao od nje, jer je u njemu pisalo da su u oktobru 1941, u poznatom kragujevačkom masakru, streljani njen otac i dva brata. Ostali rođaci odvedeni su u logore na Starom sajmištu i u Jasenovcu i svi su stradali. Kad je saznala istinu, Roza je od užasa zanemela. A kad je, mesecima kasnije, najzad povratila moć govora, danima je neutešno plakala. Frederik je tek krajem rata doznao da su njegovi roditelji i ostali rođaci, svi do jednog, odvedeni u logor. Niko se nije vratio.
A mali Filip, svedok porodične tragedije i nevina žrtva mnogih ratnih strahota, tako je polako sazrevao – u pisca.
Filip sa roditeljima i mlađim bratom Mišom u Beogradu 1947.
– Još od najranije mladosti imao sam želju da postanem pisac. U osnovnoj i srednjoj školi u Beogradu dobio sam dvadesetak nagrada na raznim književnim konkursima. Moj prvi nazoviknjiževni rad, u kojem sam opisao jedan doživljaj iz rata, dobio je prvu nagradu među 4.000 poslatih radova, na konkursu tada jedinog dečjeg časopisa „Pionir”. Imao sam devet godina i išao u treći osnovne, a to je za mene bio veliki podstrek – pripoveda David.

Posle je diplomirao na Filološkom fakultetu, na Katedri za jugoslovensku i svetsku književnost, i dramaturgiju na Akademiji za pozorište, film, radio i televiziju.
Na njegovo opredeljenje da se posveti pisanju najviše su uticale priče njegove majke o onome šta im se događalo tih ratnih dana, kako su uspeli da prežive, uprkos neprestanim opasnostima i zaista čudesnim spasenjima.
– Majka je umela da priča o tim ratnim događajima na uzbudljiv i dramatičan način, a ja sam upijao svaku njenu reč. Rano sam naučio da čitam, pre polaska u školu, i odmah me je obuzela strast za čitanjem, koja me nije napustila do današnjih dana. Moj otac delio je sa mnom ljubav prema knjigama. Jednom mesečno odlazili smo u knjižaru i vraćali se kući sa desetinom knjiga. Pakete sa knjigama krili bismo po nekoliko dana od majke, koja je s pravom govorila da više nema mesta u stanu za tolike knjige. Ali nam je uvek na kraju opraštala naše „prevare” – sa osmehom se seća naš sagovornik.

Sa Pekićem, Kišom i Kovačem

Sopstvena i porodična iskustva Filipa Davida i jevrejsko poreklo bili su, očigledno, odlučujući za to čime će se u životu baviti i o čemu pisati. Međutim, pitamo ga – u kojem se svom delu najviše približio ličnoj ispovesti, odnosno ličnom tumačenju sveta oko sebe?
– U svakom romanu, u svakoj priči, otvorenije ili skrivenije, prisutna je ta crta autobiografskog. Ali ipak, najličniji je moj poslednji roman „Kuća sećanja i zaborava”, jer je direktno zasnovan na pripovestima onih koji su preživeli Holokaust. Žanrovi koji su me u početku najviše privlačili bili su fantastika i horor, koje i danas posebno volim. Mislim da od majstora tih žanrova može da se uči kako se drži pažnja čitalaca, kako se na pravi način može ispričati neka priča, kako se razvija imaginacija. Verujem da svaki dobar i strastan čitalac pre ili kasnije poželi da i sam nešto napiše – smatra David.
Na njega je, priznaje, uticalo i dugogodišnje druženje sa Borislavom Pekićem, Danilom Kišom i Mirkom Kovačem. Kiša je upoznao 1961, kad su obojica otišli da prime nagradu – Danilo za roman, Filip za priču. Kod Pekića je često odlazio i dok je poslom boravio u Londonu, kad je za RTS u Bi-Bi- Siju nabavljao drame. Sa Kovačem je objavio „Knjigu pisama 1992–1995”.
Radeći na televiziji, Filip David je, navodi, sjajno sarađivao sa mnogim izvrsnim rediteljima, kao što su Slavoljub Stefanović Ravasi, Aca Đorđević, Sava Mrmak, Dejan Mijač, Aca Jovanović, Mića Jovanović, Slobodan Šijan, Bora Drašković… i sa mnogim mladim talentovanim zagrebačkim televizijskim stvaraocima, koji su, kaže, jedva čekali da rade u Beogradu. Za razliku od informativnog programa na RTS-u, koji je uvek bio pod političkim pritiskom, dramski je bio slobodniji, kreativniji, po uzoru na britanski Bi-Bi-Si, imao je veliku sopstve nu produkciju, držao do visokog profesionalizma i kvaliteta, podsticao brojne darovite mlade reditelje, snimatelje, scenariste, priča Filip David. Biti Jevrejin u Beogradu
Šta je nekad značilo biti Jevrejin u Beogradu, pitamo ga, a šta danas? Ko su bili nekadašnji antisemiti, a ko je zagovornik ove vrste netolerancije u savremenoj Srbiji?
– U svojoj najranijoj mladosti i školovanju nisam osećao antisemitizam. Komunističkom režimu u kojem smo živeli može se mnogo šta zameriti, ali ne i antisemitizam. U tom smislu imao sam bezbrižno detinjstvo. Ali sa buđenjem nacionalizma, onog ekstremnog nacionalizma i šovinizma, koji je na kraju i rasturio Jugoslaviju, probudio se i antisemitizam. Kao što je govorio Vojin Dimitrijević, antisemitizam je zaštitni znak svakog nacionalizma. Jevreji su oduvek bili oni „drugi”, strano telo u nacionalnom tkivu, idealni da im se pripišu razne izmišljene „teorije zavere” – navodi David.
Drugi svetski rat, ističe, pokazao je koliko su opasne probuđene nacionalističke strasti, a tako nešto ponovilo se i prilikom raspada Jugoslavije devedesetih godina, kada se počelo štampati obilje antisemitske literature.
– Najveći broj tih knjiga zapravo su bili preštampani pamfleti prvi put objavljeni za vreme antimasonske i antijevrejske izložbe u okupiranom Beogradu 1941. godine! – primećuje naš sagovornik, koji se, osetljiv na sve vrste društvenih nepravdi, nije ograničio na to da se njima bavi samo u literaturi. Suprotstavljajući se Miloševićevom režimu, bio je jedan od osnivača udruženja Nezavisnih pisaca, osnivač Beogradskog kruga nezavisnih intelektualaca 1990, Foruma pisaca i Grupe 99, nastale na Frankfurtskom sajmu knjiga 1999. godine.
– To su sve bili pokušaji, nažalost, pokazalo se, neuspešni, da se zaustavi predstojeći krvavi rasplet jugoslovenske krize. Sa osnivačkog sastanka Nezavisnih pisaca 1990. godine u Sarajevu, kojem je prisustvovalo tridesetak najznačajnijih pisaca iz svih delova tadašnje Jugoslavije, upućen je apel političarima da se dogovore kako će ubuduće izgledati Jugoslavija, kao federalna ili konfederalna zajednica, a ako se odustaje od Jugoslavije, da bi to trebalo učiniti uz dogovor i na miran način – objašnjava Filip David.
Njegov angažman se nije na tome zaustavio.
Godinama je radio kao urednik Dramskog programa RTS-a, a početkom devedesetih godina dvadesetog veka osnovao je Nezavisni sindikat Radio-televizije Srbije, prvi nezavisni sindikat u Srbiji, usprotivivši se režimskoj propagandi. Zbog toga je, zajedno s kolegama, bio oteran s posla.
– Zahtevali smo da se poštuje profesionalni kodeks, po kojem nije dozvoljeno širiti etničku i nacionalnu mržnju, ratnu propagandu, neistinite informacije. Svi znamo kako se to činilo i kako se završilo. Mi koji smo pokušali da sačuvamo ugled i dostojanstvo medijske kuće nasilno smo izbačeni, zabranjen nam je ulazak u Radio i TV, a RTS je postao teško kompromitovana medijska kuća. Sve se na kraju okončalo u ruševinama, stradanju i pogibijama. Dvadeset pet godina posle toga, javni servis još ne uspeva u programskom i svakom drugom smislu da se u potpunosti oporavi – smatra David.
Naši mediji, dodaje, pod snažnim su uticajem političkih partija i, ukupno gledajući, spali su na veoma niske grane.
– Na medijskom nebu velika je gužva. U trci za opstankom, za profitom, u službi najprizemnijih partijskih interesa, mnogi se ne ustručavaju ni od ogoljenog i direktnog primitivizma i prostakluka – uveren je naš sagovornik.

Najzad „pravi pisac”

Pisac, dramaturg, scenarista... Koja je od ovih uloga naj(ne)zahvalnija, u kojoj najviše uživa? – Podjednako zadovoljstvo nalazim u svim ovim delatnostima. Posao scenariste i dramaturga deo je kolektivnog rada na zajedničkom projektu u kojem učestvuju mnogi: reditelj, glumci, scenograf, kostimograf, muzički saradnik i drugi. A u pisanju romana ili zbirke priča, pisac je sam sa svojim delom, odgovoran za uspeh ili neuspeh, potpuni autor dela koje nastaje u tišini i samoći – kaže naš sagovornik. Iako celog života piše, tek je sa NIN-ovom nagradom, priznaje, osetio šta znači biti autor bestselera, „pravi pisac”. To mu je, neočekivano, donelo još jedno lepo iskustvo – putujući po Srbiji na promociji „Kuće sećanja i zaborava”, gostujući po mnogim bibliotekama (koje naziva „malim svetionicima kulture”), imao je priliku da se uveri da, uprkos svemu, ljubav prema lepoj književnosti još nije zamrla, da pametni mladi ljudi vole da čitaju, da se okupljaju i diskutuju o knjigama, da postavljaju zanimljiva pitanja… To ga je ohrabrilo i uverilo da naši ljudi žele da ispune život nekim zaista vrednim stvarima, recimo dobrom literaturom, ne samo kuknjavom i raznim televizijskim „rijalitijima”. I još nešto priznaje: nikad ne bi uspeo da živi samo od pisanja da nije imao redovan posao, prvo na televiziji, a zatim na Fakultetu dramskih umetnosti, gde je, sve do odlaska u penziju, radio kao profesor dramaturgije. I ne bi postigao sve što je postigao, da nije bio okružen ljudima koje ceni i s kojima mu je bilo zadovoljstvo da radi.

Uža i šira porodica

Pisac sa suprugom Verom i unucima Tu smo supruga i ja, naš sin Daniel, ćerka Hana i njena deca – naši unuci – trogodišnji Lav i šestogodišnja Ani. Zanimljivo je da je naš zet Vartan sin poznatog kompozitora i muzičkog urednika na TV Beograd Vartkesa Baronijana, s kojim sam kao urednik Dramskog programa godinama sarađivao. Nije mi padalo na pamet da ćemo se „oroditi”.

Nažalost, Vartkes to nije dočekao. Sećam ga se kao odličnog profesionalca, sjajnog kompozitora i divnog čoveka, koga su svi na televiziji, ali i šire, veoma poštovali. Svakodnevno, u podne, nalazim se sa svojim prijateljima u kafiću „Galerija” i to druženje traje već duže od dvadeset godina.

Iz porodične hronike

Sa mamom Rozom i tatom Fredom Moja majka Roza rođena je u Kragujevcu, u porodici sefardskog porekla. Njen otac imao je u Kragujevcu trgovačku radnju. Bila je to brojna porodica, sedmoro braće i sestara, dosta patrijarhalno vaspitanih. Majka je sasvim slučajno srela svog budućeg muža, mog oca Frederika, Jevrejina Aškenaza (čije je rodno mesto Lvov u Galiciji, ali je najveći deo detinjstva i mladosti proveo u Sarajevu), prilikom nekog jevrejskog okupljanja, 1934. ili 1935. godine. Da bi se venčali, morali su da savladaju niz prepreka jer je otac bio iz društveno uglednije porodice, aškenaske, a majka iz sefardske trgovačke porodice, i to je, za ono vreme i one prilike velika, bila gotovo nepremostiva razlika. Brakovi između Jevreja Aškenaza i Jevreja Sefarda nisu bili tako česti, niti poželjni. To su dve različite kulture, različite istorije. Otpori su uglavnom dolazili od strane očeve porodice, koja je imala i rodbinske veze sa bečkom jevrejskom aristokratijom (po toj liniji sam u srodstvu sa Sigmundom Frojdom, kod koga je, inače, moj otac odlazio da razreši neke svoje mladalačke probleme). Ipak, njihova je ljubav pobedila i krunisana je brakom.

Dela i nagrade

Filip David je, pored tri romana i tri knjige pripovedaka („Bunar u tamnoj šumi”, „Zapisi o stvarnom i nestvarnom” i „Princ vatre”), objavio i knjige eseja „Fragmenti iz mračnih vremena”, „Jesmo li čudovišta” i „Svetovi u haosu”, kao i nekoliko TV drama i filmskih scenarija. Dobio je više značajnih književnih nagrada (NIN-ovu, BIGZ-ovu i „Prosvetinu” za knjigu godine, Andrićevu, nagradu „Mladosti”, „Milan Rakić”...). Njegovi tekstovi objavljivani su devedesetih godina prošlog veka, pored ostalog, i na francuskom radiju RFI, u „Našoj borbi” i „Feral tribunu”. Dela su mu prevedena na nekoliko svetskih jezika, štampana na prostoru bivše Jugoslavije, i uvršćena u dvadesetak antologija. Kao dramaturg, koscenarista ili scenarista radio je, pored ostalih, i na filmovima „Okupacija u 26 slika”, „Pad Italije”, „Ko to tamo peva”, „Bure baruta” (nagrada kritike u Veneciji, nagrada „Feliks” za najbolji evropski film godine), „Poseban tretman” (nagrada u Kanu), „Paviljon 6”, „San zimske noći” (Gran-pri filmskog festivala u San Sebastijanu), „Optimisti” (Gran-pri u Valjadoidu i Ženevi).

U partizanskom zbegu

Jednom prilikom, u očekivanju novog fašističkog prepada, pošli smo u zbeg na Frušku goru. Tu je bilo i boraca i starijih ljudi i žena sa decom. Trebalo je da se u potpunoj tišini svi ti ljudi nekako provuku između nemačkih vatri. I u jednom trenutku, kada su se već vatre nazirale u blizini, umoran od nekoliko noći nespavanja, počeo sam da plačem i da galamim – hoću u svoj krevet! Prišao nam je partizanski komandant i naredio mojoj majci: Zadavi ga! Ne bi to bio prvi slučaj da majka zadavi rođeno dete radi spasa svih. Međutim, moja majka je odbila da to učini. Odgurnula ga je iz sve snage. Onda je krenula na drugu stranu, suprotnu od one na koju su ostali krenuli. I otac nam se pridružio. Tako smo se provukli.

(Preneseno iz Lameda)