O autoru
Ana Stjelja rođena je 1982. godine u Beogradu, diplomirala je na Filološkom fakultetu u Beogradu orijentalistiku– grupa za Turski jezik i književnost; magistrirala je 2009. godine, a doktorirala 2012. na Filološkom fakultetu u Beogradu. Bavi se pisanjem poezije i haiku poezije na engleskom, španskom, turskom, i portugalskom jeziku, kao i prevođenjem proze i poezije s engleskog, turskog, španskog i portugalskog jezika. Piše i prozu i eseje iz oblasti književnosti i religije. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnih prevodilaca Srbije.
Ko je misteriozna Indijka Jelene J. Dimitrijević?
Ledi Dorabđi Tata, rođena je u Bombaju, 10.
oktobra 1879. godine kao Meherbai (Mehri) Baba.
Kada je imala tri godine, porodica joj se preselila u
Bengalor. Njen otac, H. Dđ. Baba (H. J. Bhabha) bio
je profesor i zamenik direktora jednog koledža.
Meherbai se obrazovala kod kuće, učeći na gudžerati i
engleskom jeziku. Potom se upisala na katolički
internat Bishop Cotton School, najstariji internat u
Aziji, osnovan 1865. godine. Ledi Meherbai pripada
Parsima, etničko-verskoj zajednici poreklom iz Irana
koji su se još u srednjem veku nastanili u Indiju i do
danas sačuvali svoju zoroastrijansku religiju. Godine
1884. otac Ledi Meherbai, postao je upravnik
Maharadža koledža u indijskoj državi Mizoram gde se
preselila i cela njegova porodica koja je s kratkim
prekidima tu provela dve decenije. Ledi Meherbai,
stekla je zavidno znanje iz mnogih oblasti. Govorila je
engleski jezik i svirala klavir, neretko održavajući
koncerte. Njen otac, imao je bogatu biblioteku u kojoj
je još kao mlada, Ledi Meherbai provodila dosta
vremena učeći i usavršavajući se. Zanimljivo je da se
porodica Baba, živeći u Mizoramu, jednako kretala i u
engleskom i u indijskom društvu, kao cenjeni i
poštovani faktor obe društvene elite i njihovih visokih
krugova. Ključni događaj za porodicu Baba ali i za
Ledi Meherbai dogodio se 1890. godine kada je u
Mizoram stigao čuveni indijski industrijalac Đamsetđi
Tata (Jamsetji Tata), s namerom da istraži industrijske
potencijale ove indijske države. Tokom te posete,
uvaženi Tata, susreo se i sa ocem Ledi Meherbai koji
je između ostalog bio i pokretač brojnih obrazovnih
reformi i ključni čovek naučno-obrazovnog progresa
ove indijske države. Jednom prilikom, čuveni indijski
bogataš susreo se i sa Ledi Meherbai koja mu se
dopala na prvi pogled i učinila pogodnom suprugom
za njegovog sina i naslednika imperije Tata. Tako se
Ledi Meherbai, 14. februara 1898. godine udala za
Doraba Tatu i od tada su je uglavnom predstavljali
kao Ledi Dorabji Tata.
Prve godine braka sa ser Dorabom, Ledi Meherbai
je provela putujući Evropom i svetom. Bila je čest
gost viđenih ličnosti, diplomata i ambasadora. Bila je
poznata kao veliki ljubitelj umetnosti, muzike, pozorišta
i sporta. Naročito je volela tenis, kojim je toliko
bila okupirana da je čak i učestvovala na brojnim
turnirima u Indiji, osvajajući trofeje. Zanimljivo je da
je uvek igrala u sariju, koji je svakako otežavao njeno
kretanje po terenu, ali to nije sprečilo Ledi Meherbai
da se bavi svojim omiljenim sportom i da trijumfuje
na mnogim indijskim teniskim turnirima. Osim
ljubavi prema sportu, Ledi Meherbai je volela da jaše
konje ali i da vozi kola. Bila je posvećena borbi za
prava žena a naročito devojaka i poboljšanju njihove
pozicije u društvu. Pobunila se protiv običaja da se
devojčice udaju, nastojala je da unapredi nivo obrazovanja
žena u svojoj zemlji, odigrala je značajnu
ulogu u prikupljanju novčanog priloga tokom Prvog
svetskog rata, a bila je i članica indijskog Crvenog
krsta. Ledi Meherbai i njen suprug delili su posve-
ćenost prema filantropiji i humanitarnom radu.
Upravo na tom tragu, Ledi Meherbai, našla je zajedničko
interesovanje sa srpskom književnicom Jelenom
J. Dimitrijević. Obe su bile posvećene svom narodu a
naročito ženama i unapređenju njihovog obrazovanja.
Obe su učestvovale na brojnim kongresima i držale
predavanja, a sve kako bi svoja znanja i iskustva
prenele na mlade generacije, naročito žensku
populaciju. Zanimljivo je da je dnevni list Politika,
pisao o Internacionalnom kongresu žena u Beču na
kome su učešće uzele Ledi Dorab i Jelena J.
Dimitrijević. Osim naglašavanja lepote i bogatstva
plemenite Indijke, autor teksta, Anđa Bunuševac,
osvrnula se i na vrlo blizak odnos dve prijateljice i
aktivistkinje. Na pitanje postavljeno Ledi Dorab otkuda
tolika radost pri susretu sa srpskom književnicom,
ova plemenita Parsijanka je odgovorila: „Samo
ona poznaje moju kuću, samo ona ovde mene zna.“
Jelena J. Dimitrijević se takođe u jednom svom tekstu
osvrnula na ovaj kongres, nanovo se prisetivši raskošne
lepote, elegancije i plemenitosti Ledi Dorab. U
tekstu pod naslovom Sa kongresa, zapisala je: „Ali
nijedna me toliko ne obradova i ne ožalosti kao ledi
Dorab Tata. Ona kao da je ponela u svojim crnim
ekspresivnim očima čitavu Indiju, svu njenu tropsku
vegetaciju i njene široke i duboke vode sa svetim
Gangom u kome se ogledaju nebrojeni hinduski
hramovi, iako ona nije hinduska, nego žena Parsi. Oh,
da, ledi Tata je Parsi, što će reći Persijanka, ali koja
ne veruje Muhamedu, nego Zoroastra (Zaratustru).
Pre više vekova, mnogi Persijanci, ne htevši primiti
Islam, i da bi ostali verni veri svojih predaka, napustili
su svoju otadžbinu Persiju i prešli u Indiju. U
njenim očima videla sam čitav Bombaj, grad u kome
se ona rodila, i u kome živi; videla sam ga s MalabarHilom
gde su palate bombajskih bogataša, Engleza i
Parsa (ili Parsa i Engleza, pošto su u Bombaju Parsi
bogatiji čak i od Engleza), i na čijem su najvišem vrhu
Kule Tišine)... Oh, da! U njenim očima videh i strašne
Kule Tišine, i stresavši se – zatvorih oči... Ali kada
sam otvorila oči i pogledala u Ledi Tatu, nasmejala
sam se svojoj ludosti... Zar te kule i ovde da mi ne
dadu mira. Daleko su one, tako daleko, a ona je ovde,
došla da pred forumom prosvećenih i slobodnih žena
zastupa neprosvećene, potlačene svoje sunarodnice,
indijske žene. I posle prvog uzbuđenja, posle prve
radosti i žalosti, kad se sasvim rasvestih i pogledah je,
ona mi se učini stoput veća nego što mi se činila tamo,
u Indiji, gde su mi njeni zemljaci, a i Englezi, govorili
da treba da vidim i njenu lepotu i njeno bogatstvo..“13
Nažalost, godinu dana kasnije, Ledi Meherbai se
teško razbolela od leukemije i ubrzo preminula. Sahranjena
je u Engleskoj, na groblju Brukvud14 (Brookwood
Cemetery ) u delu groblja kog su još 1862.
godine ustanovili Parsi.15 Na tom mestu se nalazi i
mauzolej porodice Tata koji je izgrađen u stilu mauzoleja,
odnosno grobnice čuvenog persijskog vladara
Kira Velikog.
O Poemi „Une vision“
Poema „Une vision“ predstavlja veoma zanimljiv
književno-jezički proplamsaj Jelene J. Dimitrijević.
Njena sklonost ka književnim eksperimentima nije
novina, posebno ukoliko se u obzir uzme njen
stvaralački opus. Prvi u nizu takvih ostvarenja, bila je
pesma u prozi „Baba Krasa“ koju je Jelena napisala na
niškom dijalektu, što je predstavljalo pravu, kako
književnu, tako i lingvističku retkost koja posmatrano
sa današnje distance, ima veoma veliki etnološki
značaj. Potom je to bila prozna knjiga „Pisma iz Niša
o haremima“, kao vrlo smeli pokušaj žene-pisca da se
otisne u prozne vode, a zatim i novela „Amerikanka“
u kojoj se Jelena odlučila na pripovedanje u muškom
rodu. U poznijoj životnoj dobi, Jelena je ponovo
odlučila da svoju tadašnju čitalačku publiku, ali i
književnu javnost, iznenadi jednim poetskim ostvarenjem,
ovoga puta na francuskom jeziku. Opšte je
poznato da je Jelena bila poliglota i znalac više
svetskih jezika, između ostalog i francuskog. S
kulturološkog aspekta, pak, ova poema ima mnogo
veći značaj i u sebi krije jednu mnogo dublju i
zanimljiviju priču. Naime, već u samom predgovoru
za ovu poemu koja je prvi put objavljena 1936.
godine, Jelena navodi povod za nastajanje ovog
poetskog dela, napominjući da svoje stihove posve-
ćuje svojoj preminuloj prijateljici, Indijki Ledi Dorab
Tata. Priča o družbovanju sa Ledi Dorab nije površna
lična priča koja ostaje samo na nivou njihovog
prijateljstva i zajedničkih ženskih humanitarnih aktivnosti.
Za Jelenu J. Dimitrijević Ledi Dorab je otelotvorenje
Indije, zemlje koju je posetila 1927. godine i
koja je na nju ostavila veoma snažan utisak. Priča o
Ledi Dorab je i priča o Parsima,etničko-religijskoj
grupi poreklom iz Irana koja sledi zoroastrijansko
versko učenje i čiji su običaji, a naročito ritual
sahranjivanja posebno zanimljivi i vredni pažnje. To
je takođe i priča o čuvenoj indijskoj porodici Tata,
koja i dan danas predstavlja sâmu elitu indijskog
društva. U jednom opštem smislu, pre svega filozofskom
i ontološkom, to je priča o prolaznosti života,
bez obzira na društvo iz kog neko potiče, tradicije
kojom je zaodenut i religijskog verovanja koje sledi.
Svaki čovek je smrtan a njegovo prisustvo na zemlji je
privremeno, dok je duša večna. Idejom da je duša
večna a da su tela samo zapravo njena smrtna obličja,
Jelena naglašava element zorostrijanizma o kome je,
po svemu sudeći, još tada, puno toga znala. Pesnikinja
se odlučila da svoju filozofsko-mističku ideju sažme u
jednu, za tu tematiku, vrlo prikladnu latinsku sentencu
„Memento, homo quia pulvis es et pulverem reverteris“
(„Seti se čoveče, da si prah i da ćeš se u prah i
vratiti”).
Jelena J. Dimitrijević je poemu „Une vision“
napisala 1931. godine, nakon što je do nje stigla vest
da je njena plemenita indijska prijateljica Ledi Dorab
Tata, preminula od leukemije. Ta tužna vest, veoma je
potresla srpsku književnicu te ona 1931. godine, u
Parizu, u svojoj sobi, pred ponoć, doživljava jedno
veoma neobično, gotovo mističko iskustvo. Priviđenje
koje je imala Jelena J. Dimitrijević, snažno je uticalo
na nju kao na jedno duboko emotivno i vrlo senzibilno
pesničko biće. Zanimljivo je to da se Jelena odlučila
da svoje neobično iskustvo, sa svojim čitaocima
podeli kroz poetsku formu. U trenutku kada se
profilisala kao prozni pisac, te renomirani putopisac,
Jelena odlučuje da u formi duže poeme, izrazi svu bol
i patnju zbog gubitka drage joj prijateljice. Opis smrti
i ritual sahranjivanja kod naroda Parsa, posebno su
dirnuli srpsku književnicu koja je i lično mogla da se
uveri, tokom svoga boravku u tadašnjem Bombaju,
kako izgledaju čuvene Kule Tišine. One su do te mere
zastrašujuće da čak opisane u pesmi, imaju prizvuk
nečeg gotovo nestvarno okrutnog. Zapravo, radi se o
ritualu koji se temelji na zoroastrijanskom učenju koje
je samo po sebi veoma zanimljivo. Naime, Parsi se,
sledeći svoju zoroastrijansku religiju, sahranjuju tako
što se tela preminulih odnose u takozvane Kule Tišine
(kružne uzdignute građevine) na rubu čijih bedema se
okupljaju orlušine koje se, nakon što osete prisustvo
ljudskih trupala, obruše na njih i kljucajući ljudsko
meso, pojedu sve do kostiju. Još je Herodotovoj
istoriji, u 5. veku pre nove ere, zabeležno da su
zoroastrijanci tela mrtvih izlagali na ovaj način, dok je
prvi ritual sahranjivanja ove vrste, zabeležen u 9.
veku. Osnovni razlog zašto Parsi veruju da telo ne
treba pokopati u zemlju ili da ga ne treba spaliti je taj
što veruju da su zemlja i vatra sveti elementi i kao
takvi ne smeju biti narušeni. Takođe, verovali su da su
nakon smrti ljudska trupla „nečista“ te da ih odmah
zaposedne zao duh ili demon. Jedini način purifikacije
od zlih sila je da se tela izlože i kao žrtva prinesu
pticama. Opis koji je dala Jelena J. Dimitrijević u
predgovoru ove poeme ali i u samoj poemi veoma je
slikovit i potresan. U originalnom izdanju ove poeme
iz 1936. godine nalazi se i crtež koji ilustruje Kule
Tišine. On je gotovo identičan jednoj ilustraciji Kule
Tišine s početka 20. veka koji je Jelena po svemu
sudeći imala prilike da vidi, te je iz tog razloga
poželela da poseduje crtež nalik toj ilustraciji
objavljenoj u čuvenom putopisu koji je zasigurno
imala prilike da pročita, budući da je i sama putopisac.
U godini jubileja ovog veoma zanimljivog i kulturološki
veoma značajnog poetskog dela, prisećamo se Jelene J. Dimitrijević,
žene od pera i radoznalog duha, i njene bliske prijateljice,
plemenite Persijanke Ledi Dorab Tata.
Reizdanje poeme Jelene J. Dimitrijević priređeno je i objavljeno u godini jubileja
ove knjige, odnosno 80 godina od njenog prvog izdanja. Uz original na
francuskom jeziku, čitaocima je po prvi put predstavljen i prevod na srpskom jeziku kako bi se domaćoj čitalačkoj javnosti približila ova, mala po
obimu, ali u kulturološkom smislu veoma značajna knjiga Jelene J. Dimitrijević.
Ovo reizdanje poeme Jelene J. Dimitrijević, već se nalazi u kolekciji arhiva porodice Tata (Tata Central Archives, Pune, Maharashtra) u Indiji, zatim u biblioteci katedre za studije prevođenja Univerziteta Mahatma Gandi (Mahatma Gandhi Antarrashtriya Hindi Vishwavidyalaya) u indijskom gradu Varda (Wardha, Maharashtra, Bharat) ali i u biblioteci muzeja Bait Al Zubeir u Muskatu (Oman).
__________________________________
10. Ime Ledi Meherbai se uglavnom pisalo kao Lady Dorabji Tata što se zapravo odnosilo na ime njenog supruga, Doraba Tate, dakle time se želelo naglasiti da je ona „ledi Dorabji Tate“. Prim. prir.
11. Ili Meri kako ju je zvao njen otac kada je kao jedan od
prvih Parsa, otišao u Englesku da bi se obrazovao i
usavršavao po zapadnjačkom modelu studiranja. Prim. prir.
12. Anđa Bunuševac: Žena indijskog naboba, prijateljica
naše književnice g-đe Dimitrijević ,Politika br. 7946, god.
XXVII (22. Jun), Beograd, 1930, str. 9.
13 Jelena J. Dimitrijević: Sa Kongresa , (ur.) V. Živojinović,
Misao , sv. br. 252−256, Beograd, 1930, str. 348.
14 Poznato i pod imenom Londonski Nekropolis, predstavlja
najveće gorblje u Velikoj Britaniji i jedno od najvećih u
Evropi. Na njemu su sahranjeni brojni znameniti i zaslužni
građani. Prim. prir.
15 Ujedno, to je i jedino sačuvano zoroastrijansko groblje u Evropi.Prim. prir.
(preneseno iz lista Lamed)
|
|
