Elis Bektaš

OKUS KOZJEG SIRA

         

O autoru:
Pjesnik i pripovjedač.Bivši profesionalni vojnik i instruktor za krizne situacije.Studij filozofije prekinuo zbog rata. Objavljivao tekstove u „Bosanskoj vili“ i „Životu“.Rođen u Zenici, 1970.godine.Živi u Sarajevu, trenutno.

 

Okus kozjeg sira


Den Sinnen hast du dann zu trauen,
Kein Falsches lassen sie dich schauen,
Wenn dein Verstand dich wach erhält.

(Čulima onda ima da veruješ,
ništa lažno neće ti dati da gledaš,
ako tvoj razum budnim te održi.)

J.W.von Goethe

Pigmalion odloži vlažnu tkanicu kojom je uklanjao kamenu prašinu i stade udivljen ispred svog najnovijeg dela. Leđa, stopala i šake su ga boleli od napornog rada, ali bol mu je prijala – činila mu se kao nagrada za veličanstveno delo koje je stvorio.

Statuo, reče, ti si čudesnija od želje koja je potakla tvoje stvaranje. Zvaću te Galateja i neću te izložiti na trgu, niti te prodati nekom trgovcu. Bićeš samo moja statua. Onda se ispravi – bićeš samo moja, Galatejo.

Krčanje u crevima podseti ga da od prošle noći, provedene u grču završavanja posla, ništa nije okusio. Pigmalion prstima uze nekoliko grudvica kozjeg sira sa drvenog pladnja koji je stajao na stolu sa vajarskim alatkama. Žestok, iskonski okus proste hrane probudi u njemu želju da ga podeli sa svojim delom.

Galatejo, šteta što ne možeš okusiti ovaj sir. Doneo mi ga je Minos, kozar iz Aetokremnosa. Kada bi uzela samo zalogaj njegovog sira, razumela bi zašto ga zovu 'kraljem koza'.

Mlad, crni mačor sa jedva primetnim sivim belegom iza levog uha skoči sa prozora i dostojanstveno se protegnu pre nego što je sa poda pokupio mrvice koje su pale iz Pigmalionove ruke i brade, a potom se pope na sto sa alatkama i uze da iskošene glave posmatra čas majstora, čas njegovo delo. Potom se vrati na zemljani pod i nastavi se baviti mrvicama.

Jutarnje sunce kroz prozor obasja dovršene i nedovršene statue koje su bez ikakvog reda bile razmeštene po odaji. Boje naglo poskočiše za oktavu više, izuzev senki statua koje se spustiše oktavu dublje. Galateja je odavala utisak da će se svakog časa pokloniti svome tvorcu.

Prasak munje u daljini najavi letnji pljusak. Mladi mačor odskoči i šmugnu u dno odaje, među nedovršene statue, ostavljajući nekoliko nepojedenih grudvica sira. Jedan tust oblak, teran vetrom koji je tek na visinama pokazivao svoju pravu snagu, prekri sunce i zagasi boje u odaji. Pigmalion rastera muhe koje su se uzjogunile pred kišu, uze vrč vina i, trljajući rukom bolna leđa, sede da uživa u Galateji.

Pljusak je još uvek udarao po krovu u nepravilnom ritmu kada vetar otera oblake s prozora, bez najave, kao što ih je i doneo. Sunce još ne beše visoko odskočilo, te njegove zrake stigoše skoro do samog dna odaje. Umorni i nenaspavani Pigmalion oseti da mu se zavrtelo u glavi, ali nije znao da li od vina ili od igre svetlosti i senki. Ostatak jednog većeg oblaka hitro pređe rubom sunca i spusti nežnu, skoro neprimetnu senku na stvari i bića u prostoriji – izuzev na mačora, on je već bio u senci.

Pigmalion shvati da ga Galateja posmatra. Onda mu je namignula – bila je pomalo škiljava, ali to je njenim očima davalo naročitu dražesnost.

Ah, bestidnice, reče joj hineći ljutnju, namiguješ mi, a ne znaš ni ko sam ja.

Znam, ti si moj tvorac, odgovori ona jedva primetnom nazalnošću i nakloni se, držeći prstima rubove svoje haljine od belog platna. Pigmalion oseti kako ga njeni vokali škaklje i draže.

Mačor je u međuvremenu izašao iz senke i nastavio da jede grudvice sira.
Divljenjem zatočeni skulptor beše sasvim zaboravio da je Galateju namenio Afroditi – naumio je da tako odagna glasine o tome kako ne odaje poštovanje boginjama, već samo bogovima. Da nije naklonjen ženama, bilo je dobro poznato ne samo njegovim prijateljima, već i onima koji su ga tek ovlaš poznavali. To je pokazivao i u svom radu – bogove je klesao u kamenu i belokosti, a boginje vajao od ilovače.

Galateja je bila prva žena koju je načinio od belokosti. Istina, za ovaj rad beše upotrebio kost od patuljastog kritskog slona, pa statua, u koju je uneo svo svoje umeće, ne beše naročito visoka. U želji da izbegne prisustvo kakve brbljivice, ispunjene nedoličnim očekivanjima, nije uzeo model po kojem bi radio, već je obdan posmatrao razne žene u poljima, u hramu i na ribljoj tržnici, a noću bi se ta zapažanja stapala u skladnu viziju, na način kog Pigmalion ne bi umeo da objasni.

Ponekad bi čak i radio noću, okružen bakljama koje su mirisale na smreku i bor. Rad je prekidao tek toliko da popije nekoliko gutljaja kozjeg mleka. Ako bi mu mačor prišao, uzimao ga je u krilo i češkao ga oko ušiju – smatrao je mačora privilegovanim bićem, jer prisustvuje činu stvaranja. One među kratkim letnjim noćima koje je Pigmalion provodio u postelji otkako je započeo statuu Galateje nisu bile ispunjene snom – prevrtao bi se i znojio do prve svetlosti, nastojeći da rastoči čvrstoću stvarnih ženskih likova što ih je danju posmatrao i da iz njih izvuče eteričnu srž za ženu koju je stvarao.

Galatejo, ti nećeš biti samo prikaz lika, tebi ću darovati i duh, pa čak i pokret, znao je isprekidano šaputati dok ga je mačor sa uznožja posmatrao iskošene glave. Jutrom bi se dizao izmožden – telo mu se trošilo u noćnom grču pred izazovom belokosti koja se nije prepuštala, već se opiraše volji skulptorovih ruku.

Rad započet krajem hiperbereta protegao se na čitav nekis . Sada konačno beše dovršen i Pigmalion je sedeo na stolici od rezbarene tisovine, posmatrajući dražesnu Galateju i smeškajući se napola otvorenim ustima. Mačor je okrenuo glavu od tog prizora, stideći se njegovog tupavog izraza.

Želiš li sira, Galatejo? Ili mleka po kom si dobila ime? Vina je skoro nestalo, ali Minos će ga danas doneti, pa ćemo svetkovati u čast tvoje lepote.

Galateja je ćutala i gledala ga svojim škiljavim očima. Pigmalion se uzvrpolji na svojoj stolici – njeno ćutanje i njena nepomičnost preneraziše ga. Galatejo! – skoro uzviknu glasom u kom su se mešali nagoveštaji srdžbe i paničnog straha. Povik se pomeša sa grmljavinom i izgubi se u njoj. Vetar prelomi jedan oblak čije senke padoše u sobu. Pigmalion načas okrenu glavu ka prozoru – kada je ponovo pogledao ka ženi, opazi strah na njenom licu.

To su gromovi, Galatejo. Div je opet srdit.
Njena desna noga blago zatitra, a stopalo se jedva primetno pomeri u stranu – Galateja kao da je htela prići svome tvorcu, istovremeno se snebivajući. Pigmalion ustade i zagrli je – prijalo mu je da na svojim grudima oseti njene gipke i nabrekle dojke, iznenađen koliko su različite, upravo življe od onih što ih je čitava tri dana brusio u belokosti. Još jedan grom urliknu u blizini, ispunjavajući prostor iskričavim zujanjem – statua zadrhta i čvršće se pripi uz Pigmaliona, nehotice mu rukom dotaknuvši muškost. U njemu se probudi želja čuvana za dečake, ali nedovoljno snažna da joj odmah popusti.

Pljusak udari početne taktove svoje nadolazeće himne. Nadahnute nevremenom, mušice su divlje plesale po odaji. Pigmalion povede Galateju ka klupi od rezbarene kedrovine, na kojoj se ponekad odmarao. Crni mačor preneražen je posmatrao sićušnu ženu od belokosti kako se gega poput patkice, držeći za ruku kosmatog i premorenog skulptora, odevenog samo u kratku tuniku, ispupčenu do granice pristojnosti.

Nakit na Galatejinim gležnjevima, zapešćima i vratu zveckao je u ritmu njihovih koraka, čineći tu kratku šetnju svečanom na smešan način. Pigmalion je bio čak umešniji zlatar nego skulptor i njegove su grivne, narukvice i kolajne upravo savršeno pristajali uz Galatejinu nehotičnu ženstvenost.

Sednimo, Galatejo, i razgovarajmo. Nije običaj razgovarati sa ženama, ali ti si, to bi i onaj slepi Perit uvideo, više od žene.

Galateja ostade da stoji. Pigmalionov jezik već je pomalo zaplitao, od umora i jakog vina.

U tebi je sadržan odraz svih valjanih žena sveta. Ali ti si ujedno lišena prljavštine njihovog iskustva.

Galateja se osmehnu.

Kako to misliš, skulptoru? Darovao si mi odlike drugih bića, stvarnih i živih, izostavljajući iskustvenost koja je stvorila te odlike. Tada su odlike koje ja imam lažne, a ako su lažne, to znači da su i bezvredne. Ako su, pak, vredne, to znači da si u zabludi kada tvrdiš da u meni nema tuđih iskustava… Uostalom, ta iskustva više i nisu tuđa… Tvoje ruke i tvoje dleto učinili su ih mojim iskustvima.

Mačor, koji se u međuvremenu smestio na naslonu klupe od rezbarene kedrovine, primeti nagoveštaj podrugljivosti u njenom osmehu i klimnu glavom u znak odobravanja.
Pigmalion u čitavom telu oseti slabost koja mu nije dopuštala da se odlučnije pobuni protiv upravo iznetog dokaza.

Ali… ja sam tvoj tvorac, skoro prošaputa.

Ono što ti veruješ da je stvaranje, najobičnije je pretakanje.

Ali ti si me sama nazvala svojim tvorcem, reče zabezeknuti i načeti skulptor.

To je stoga što nemamo bolju reč. Neću te valjda nazvati svojim pretakačem?

Preznojen od sparine i nelagode, Pigmalion dublje potonu u vlastitu nesigurnost. Pljusak je jenjavao i kapi su sada po krovu zveketale nekakav veseo i neozbiljan ditiramb. Oblaci koji su sa kišom odbacili i teške nijanse sive boje odskočiše u vis i stopiše se u neprekinut, svetao prekrivač sfere. Senke u skulptorovoj radionici primiriše se, pa prostorija postade obična i svakodnevna.

Okrutna si i nepravedna, Galatejo. Ali si me i podučila nečemu važnom. Stvarajući ti lik, utkao sam u njega ne samo lepotu, već i ljubav. Sada znam da lepota i ljubav nisu potpune bez oholosti.

Galateja je nezainteresovano ćutala. Dve mušice sletele su joj na levi obraz, ali ona dostojanstveno otrpe tu uvredu. Njihov bezobrazluk privuče pažnju mačora, koji uze da se prikrada – upravo u času kada je nameravao da skoči, spolja neko pozva skulptora po imenu. Ljudskom glasu pridruži se revanje.

Još uvek mokar od pljuska što ga je pratio sve od Aetokremnosa, Minos je u dvorištu već počeo da skida mešine i košarice sa magarice koja je strizala ušima. Doneo je koziji sir čvrstog okusa i izazovnog mirisa, mladi ovčiji sir kog mačor nije voleo, mlado vino, kaduljin med, smolu, pelin, bosiljak i beli luk.

Minose, uzviknu sa vrata osveženi Pigmalion, ne bih ti zamerio da si izbegao ovo nevreme. Tvoje bi mi vino još više prijalo da sam morao čekati na njega do sutra.

Onda ga nemoj piti danas, veselo odvrati Minos šireći ruke, pa će ti sutra biti slađe.

Ostavi Anteju da se napoji i odmori, a ti pođi sa mnom da se okrepimo. Hoću da upoznaš Galateju.

Mačor je skladno išao tik uz Minosovu nogu. Pigmalion je znao da je to stoga što se raduje mirisnom kozjem siru čudesnog okusa. Minos je znao da mačor uživa u mirisima što ih je doneo na sebi. Galateja je takođe znala zašto se mačor ne odvaja od Minosa, ali ona je ćutala.

Umorni Minos sede na stolicu od rezbarene tisovine, a onda pohvali skulptorovo delo. Shvativši da prostodušni pastir pohvalu upućuje pre nakitu na njoj nego samoj Galateji, Pigmalion odustade od namere da ih predstavi jedno drugome. Umesto toga, započe razgovor o kozama i psima, govoreći kako neizostavno mora da poseti to čudesno mesto sa kog dolaze izvrsni zalogaji. Ugodan razgovor uz vino i prost, ali izdašan ručak potrajao je do večeri. Anteja je počela da se dosađuje u dvorištu, o čemu je svedočilo njeno revanje. Na vedrom nebu se zibao pun mesec, što Minosa obradova – u povratku neće morati da put osvetljava bakljom.

Isprativši gosta, skulptor otetura u postelju u kojoj su ga čekali mirisi letnje noći i muzika cvrčaka. Tonući u san, nije mislio o Galateji, već o tome kako neizostavno mora da poseti Minosa u njegovom kozjem kraljevstvu.


Pesma drozdova ispunjavala je jutro. Pigmalion već beše doručkovao u svojoj radionici, a sada se spremao da prione na rad. Mačor je odmereno i bez žurbe jeo grudvice sira koje su ostale na stolu.

Zaborav je žetelac naših zgoda, svečanim glasom reče Pigmalion samome sebi. Zaborav sebi uzima klasje, a jalove stabljičice koje preostaju, to je ono što nazivamo iskustvom. Crni mačor saglasi se sa skulptorom, možda po prvi put u životu, potvrđujući to dugačkim i nemim zevanjem.

Pigmalion je u rukama premetao krhotine belokosti, odmeravajući koji će komad dobro poslužiti za figuru Pafosa , a koji za lik Metarme .

Nebo beše vedro i sunce je kupalo odaju raskošnom svetlošću, čineći je tako samim središtem sveta. A u sredini odaje, na stolu od grubo tesane orahovine, crni mačor i dalje je jeo grudvice kozjeg sira.