O autoru:
Ivan Čolović je etnolog i politički antropolog. Osnivač je i urednik, a od 1988. i izdavač serije knjiga "Biblioteka XX vek", u koji je dosad objavljeno 180 naslova eseja i naučnih dela o kulturi, društvu i politici. Autor velikog broja knjiga od kojih su neke prevedene na njemački, engleski, francuski, italijanski, poljski i grčki jezik.
KULTURA I POLITIKA U SRBIJI
Sukovi i nagodbe od sredine XX veka
U Srbiji je kultura tradicionalno na velikoj ceni. Nju, pre svega, uvažava upravljačka elita, koja smatra svojim interesom da vodi računa o svetu kulture, da ga usmerava u za nju poželjnom pravcu ili da u kulturi traži ideju vodilju i izvor svoje legitimnosti. Taj interes upravljačke elite za kulturu postaje naglašen posle Drugog svetskog rata, kad je Srbija postala jedna od republika komunističke Jugoslavije. U stvari, srpski komunisti su nastavili „kulturni rad“ započet tokom rata, kada su mnogobrojne partizanske pozorišne, umetničke, književne ili folklorne „sekcije“ bile uključene u jačanje borbenog morala i propagandu komunističkih ideja.
1. Prva nagodba: Svirajte i gledajte svoja posla
I kad su, posle raskida saradnje sa Sovjetskim Savezom 1948. godine, jugoslovenski komunisti, pa tako i oni u Srbiji, prestali da od kulturnih stvaralaca traže da se izborom tema i načinom njihove obrade neposredno angažuju u izgradnji novog društva – odnosno kad je odbačena doktrina socijalističkog realizma u umetnosti - srpski komunisti su nastavili da se interesuju za kulturu. Između politike i kulture - pre svega, one elitne, umetničke kulture - uspostavljena je neka vrsta New Deal-a. Kulturnim stvaraocima ostavljena je puna sloboda da se otvore prema modernim zapadnim umetničkim tendencijama i estetikama, a da vladajućoj ideologiji doprinose samo na pasivan način, tako što neće dovoditi u pitanje njene glavne simbole: Tita, bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda, socijalizam, a zatim samoupravljanje i nesvrstanost.
Ova nagodba bila je na snazi sve do Titove smrti 1980. godine i upravljačka elita je sve vreme uspevala da ućutka ili bar marginalizuje one koji su je dovodili u pitanje i kršili. Posle 1968. godine takvih je bilo sve više, pa je Partija imala pune ruke posla obračunavajući se sa raznim „idejnim propustima“, „promašajima“, i „neprijateljskim sabotažama“ u kulturi. Jedan od vrhunaca borbe srpskih komunista protiv „idejnih skretanja“ u kulturi bila je kampanja protiv „crnog talasa“ u filmu, pokrenuta početkom sedamdesetih godina, posle koje reditelji optuženi da zlonamerno tamnim bojama predstavljaju „našu stvarnost“ (Makavejev, Žilnik, Pavlović) više nisu mogli da snimaju u Jugoslaviji (Levi, 2007).
Uporedo s tim, upravljačka elita u Srbiji trudila se da drži pod svojom kontrolom i popularnu kulturu, posebno od sredine šezdesetih godina XX veka, kada je razvoj zabavne („revijalne“) štampe, radija i diskografske industrije ubrzao transformaciju tradicionalne narodne kulture. To se pre svega odnosilo na narodnu muziku, čiji su transformisani žanrovi, prilagođeni novim medijima i novoj masovnoj publici, dovodili u pitanje kanon izvorne narodne muzike i idiličnu sliku naroda koju je taj kanon održavao. Ova nova, „novokomponovana“ muzika nije se bavila političkim temama i nije „dirala vlast“, ali je ona ipak bila predmet žestoke kritike establišmenta zato što narod prikazan u tekstovima novih pesama, kao i onaj koji čini njihovu publiku, navodno prihvata vrednosti zapadnog potrošačkog društva, te se tako odvaja i od svoje autentične kulturne tradicije i od vrednosti koje izgrađuje socijalističko samoupravno društvo u Srbiji. Obračun sa „šundom i kičom“ u kulturi bio je glavna tema Kongresa kulturne akcije koji su srpski komunisti organizovali krajem 1971. godine. Međutim, i tu je – kao i na polju elitne kulture – ostvaren kompromis. Donet je zakon koji je proizvođačima popularne kulture davao pravo da na tržište iznose i proizvode bez zvanično potvrđene vrednosti, ali da za njih plaćaju poseban porez (porez na šund, kako se on kolokvijalno zvao), s tim što je tako prikupljen novac bio namenjen finansiranju siromašne elitne kulture.
2. Prvi sukob i nova nagodba: Igraćemo kako vi umetnici svirate
Posle Titove smrti, srpski komunisti su sve teže držali pod kontrolom događaje u kulturi, a neke važne institucije u toj oblasti počele su da im se otvoreno suprotstavljaju. U Udruženju književnika Srbije osnovan je 1981. godine Odbor za zaštitu umetničkih sloboda, a sledeće godine sličan odbor osnovali su i neki članovi SANU. Međutim, sredinom te decenije došlo je do bitne promene kada je reč o glavnom ulogu sukoba između upravljačke elite i kulture u Srbiji. Kritičari režima iz sveta kulture, koji su dotada u prvi plan svog angažmana isticali borbu za liberalne i demokratske vrednosti (pre svega, za slobodu javne reči), počinju da daju prednost srpskim nacionalnim temama i vrednostima. Oni sada najviše krtitikuju komunističku vlast zato što ne vodi računa o navodno neravnopravnom položaju srpskog naroda u Jugoslaviji, što ne štiti njegov nacionalni kulturni identitet i, što će uskoro postati i daleko najvažnija tema, što ne uspeva da reši probleme sa kojima se susreću Srbi koji žive na Kosovu, autonomnoj pokrajini sa većinskim albanskim stanovništvom.
U to vreme sve jači etnonacionalistički i separatistički pokreti u svim jugoslovenskim republikama već ozbiljno dovede u pitanje opstanak Jugoslavije, a uporedo s tim slabi autoritet komunističkog režima. U tim okolnostima, septembra 1987.godine, vlast u Srbiji preuzima Slobodan Milošević, koji obećava da će raditi na tome da spase i jedno i drugo, i Jugoslaviju i komunizam. Ali, političku „energiju“ koja treba da mu pomogne da te ciljeve ostvari on crpi iz jednog s tim ciljevima nespojivog izvora: iz srpskog nacionalizma. Ta strategija približava ga onim oponentima prethodnog režima iz sveta kulture koji su u međuvremenu bili prešli na teren nacionalizma. Milošević usvaja njihove glavne ideje i odgovarajuću retoriku, a oni ga prihvataju kao novog autentičnog vodju srpskog naroda (Dragović Soso, 2002). Tako je uspostavljen još jedan deal između upravljačke elite i kulture u Srbiji. Kultura je oslobođena diktata ideologije, jer je sama postala izvor ideologije i počela da osmišljava rad političara, odnosno da legitimiše njihove političke i uskoro vojne akcije.
Tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji (1991- 1995 i 1999) najveći deo srpske kulturne elite – uz najvažnije medije u Srbiji i vrh Srpske pravoslavne crkve – opravdavao je stvaranje i političko i državno osamostaljivanje srpskih etničkih teritorija u Hrvatskoj i Bosni, odnosno učvršćivanje srpske dominacije na Kosovu. U stvari, kulturna elita konstruisala je ideološki okvir u kome su političke i vojne mere koje su radi toga preduzimane dobijale legitimitet. One su predstavljene kao nastavak napora – koji su tvorci Jugoslavije i, zatim, komunisti navodo nasilno prekinuli – da se ostvari konačno ujedinjenje srpskog naroda u sopstvenoj državi. To ujedinjenje je, pak, prikazivano kao glavni, ako ne i jedini cilj čijem je ostvarivanju « oduvek », ili bar od legendarne « propasti srpskog carstva » na Kosovu 1389. godine, bila posvećena sva srpska kultura, narodna i elitna, crkvena i svetovna (Čolović, 2002). Model po kome su se na terenu odvijale akcije poznate pod imenom « etničko čišćenje » imao je svoj ideološki izvor u modelu etnički pročišćene kulture. Pored priznatih umetnika, pisaca i naučnika (Gojkvović, 2000 ; Milosavljević, 2000 ; Djordjević, 2000), doprinos konstruisanju « srpskog duhovnog prostira », s kojim bi trebalo da konincidira i državna teritorija, dala je i popularna kultura, nova naropdna muzika koja se sad zove « turbo – folk », koji se okreće i patriotskim temama (Gordy, 1999), ali i rok i etno muzika, gde se javlja tendencija okretanja « izvornoj » srpskoj muzičkoj tradiciji.
U Deal koji je za vreme Miloševićevog režima sklopljen između kulture i politike u Srbiji, manji deo kulturne elite nije se uključio. Tako je, posle relativno širokog fronta « disidenata », koji su bili u sukobu sa komunističkim režimom, ali koji nisu imali zajednički politički program, formirana nova intelektualna opozicija režimu, malobrojnija, ali u pogledu programa koherentnija, privržena liberalnim i demokratskim vrednostima. Ona se sada sukobljava sa svojim nekadašnjim saveznicima medju intelektualcima, onima koji su sredinom osamdesetih godina dali prednost nacionalnom (« kosovskom ») pitanju nad problemom demokratskog razvoja Srbije, a zatim prihvatili Miloševića, kao čoveka koji će to prioritetno pitanje rešiti. U njima, u njihovom etnonacionalističkom modelu kulture i društva, i pretvaranju tog modela u agresivnu nacionalističku politiku, ova nova opozicija – koja je sebe nazvala Građanskom Srbijom i Drugom Srbijom - videla je glavni razlog što se Srbija početkom devedesetih godina upustila u rat za teritorije, čime je za duži period kompromitovala svoj demokratski razvoj i uključivanje u evropske integracije (Sallenave, 1994;1992, Popov, 1994).
3. Kriza i obnova važenja prethodno dogovorenog : Ne bojte se, svirajte dalje
Pad Miloševićevog režima u oktobru 2000. godine bio je, između ostalog, uzrokovan i slabljenjem podrške koju je on imao u nacionalističkoj kulturnoj eliti. U toj eliti – uostalom, kao i u Crkvi - poraslo je nezadovoljstvo zbog izgubljenog rata u Hrvatskoj i Bosni, koje je kulminiralo posle tromesečnog bombardovanja Srbije, koje je preduzeo NATO, i povlačenja srpskih snaga sa Kosova početkom leta 1999. godine. Mada je Milošević radio prema programu koji je ova elita ideološki uobličila i uprkos tome što su neki njeni istaknuti predstavnici imali važne funkcije u Miloševićevom režimu i u medijima pod njegovom kontrolom, njena odgovornost se nije postavljala. O tome se govorilo samo u krugu pristalica Druge Srbije, koji je i posle promena od oktobra 2000. godine ostao relativno uzak i bez većeg političkog uticaja. Doduše, delu nove vlasti, bar prvih godina, dok je na čelu srpske vlade bio predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić (ubijen u atentatu marta 2003), bio je blizak program demokratskog, «evropskog » puta Srbije, koji je podrazumevao i suočavanje sa nedavnom prošlošću. I tu je bilo ljudi koji su uviđali da takvo suočavanje traži da se postavi i pitanje odgovornosti intelektualaca i njihovih institucija za katastrofu koju je Srbija doživela u Miloševićevo vreme, a ne da se za tu katastrofu odgovornim smatraju samo političari, vojska, policija i paravojne jedinice. Ali taj deo nove vlasti nije imao snage da se ozbiljno uhvati u koštac s problemom odgovornosti kulturne elite za rat i u njemu počinjene ratne zločine, pa je i u u odnosu na taj problem – kao i na sličan problem odgovornosti SPC za događaje iz devedesetih godina - vodila iznuđenu « pragmatičnu» politiku, izbegavajući otvorenu konfrontaciju.
Posle Đinđićevog ubistva, vlast u Srbiji - koju je ubrzo preuzela koalicija stranaka okupljena oko novog premijera, Vojislava Koštunice, predsednika Demokratske stranke Srbije, ne samo što je odustala od toga da se sama bavi problemom suočavanja sa prošlošću i sa odgovornošću srpske kulturne elite za rat, nego je - tobože radi izbegavanja ideoloških podela u Srbiji - obnovila dobre odnose upravo sa onim predstavnicima te elite koji su imali najvažniju ulogu u formulisanju i propagandi nacionalističke ideologije na kojoj se temeljio Miloševićev režim. Zajedno sa njihovim povratkom na glavnu političku scenu u vreme Koštuničine vlade, na vrh liste prioriteta srpske politike vratilo se Kosovo, kao topos mitološko-političkog diskursa o smrti i vaskrsu srpske nacije, kome već oprobani mitmejkeri i dalje mogu da daju snagu dovoljnu da se na političku marginu potisne trezvena rasprava o moralnom, društvenom i ekonomskom oporavku Srbije.
Naravno, ovi prekaljeni « nacionalni radnici » u kulturi – koji su se, posle Đinđićevog ubistva, ponovo našli u ulozi nezamenljvih saradnika vlasti u Srbiji - potrudili su se da suočavanje sa nedavnom prošlošću i pokretanje pitanja odgovornosti srpske kulturne elite za rat, kao i kritika srpskog nacionalizma u celini, protumače i osude kao Srbiji zlonamerno nametnuta tema. Nju, objasniće oni, ovde pokreću samo neke nevladine organizacije koje finansiraju zapadne fondacije, s ciljem da potkopaju ugled „navažnijih institucija srpskog naroda“, kao što su Akademija i Crkva, koje čuvaju njegov kulturni i nacionalni identitet, a onda da preuzmu kontrolu nad ekonomskim resursima Srbije. Tako su ulogu glavnih unutrašnjih neprijatelja Srbije ponovo, kao u Miloševićevo vreme, dobili takozvani « mondijalisti » i « globalisti », s tim što su se pojavile i neke nove etikete za označavanje ovih neprijatelja (« transnacionalna elita », « postnacionalna inteligencija », « misionarska inteligencija »), a njima je dodata i jedna nova vrsta: « građanisti », neka vrsta demokratskih ekstremista, koji mogu da budu i gori od ekstremnih nacionalista. (Stojanović, 2003).
Među onima koji se ovim optužbama pridružuju ili imaju razumevanja za njih, pored « nacionalnih radnika », koji su bili bliski Miloševićevom režimu, nalazi se danas i dobar deo liberalne inteligencije koja je pružala otpor tom režimu ili ga se bar klonila. Njena podršaka u stvari je možda presudno uticala na to da nacionalizam ostane ideologija današnje Srbije i posle razornih i za Srbiju izgubljenih ratova koji su bili nadahnuti tom ideologijom. Ta liberalno-nacionalna inteligencija trudi se da izgradi model « dobrog nacionalizma », u kome bi privrženost naciji bila nekako usklađena sa poštovanjem ljudskih prava i drugh vrednostima liberalnog demokratskog društva. Tako nastojanje samo je učvrstilo verovanje da je zadatak politike služenje naciji – i to naciji shvaćenoj etnički i esencijalistički, kao bogomdanoj i prirodnoj zajednici – a da politika oslonac i smernice za tu službi treba da potraži u nacinalnoj kulturi, koja se shvata kao neka vrsta hrama u kome se zaziva, otelovljuje i u narod širi nacionalni duh, koji se danas češće zove nacionalnim identitetom.
4. Kultura van nagodbe : Naša pesma nije za vaše uši
Treba reći da danas u Srbiji ima i onih koji ovu, nacionalističku ideju o kulturi i njenim političkim funkcijama ne prihvataju. Postoji alternativna kulturna scena, koju čine umetnici, književnici, naučnici i novinarii okupljeni oko nekih nevladiih organizacija, medija, galerija ili izdavačkih kuća u privatnom vlasništvu ili nekih ad hoc projekata. Njihov rad je nadahnut drugim podsticajima, željom za saradnjom preko nacionalnih granica, potrebom da se odupru svođenju kulture na služenje naciji, na reprodukovanje nacionalizma ili, jednostavno, željom da rade nešto drugo. Ima i ljudi zaposlenih u institucijama kulture koje finansira država i na državnim univerzitetima, koji se drže po strani od nacionalističkog mejnstrima. Svi oni u današnjoj Srbiji imaju onoliko prostora koliko su uspeli da osvoje, a da li će se prostor njihovog rada širiti ili naprotiv sužavati zavisi najviše od njih samih.
U svakom slučaju, ne mogu se nadati da će nagodba politike i kulture u Srbiji – koja se od pre nešto više od dvadeset godina temelji na uvažavanju kulture kao izvora ideologije nacionalističke upravljačke elite - uskoro i spontano prestati da važi. Ne treba, takođe, očekivati da će približavanje i eventualno priključenje Srbije Evropskoj zajednici značiti nužnu i takoreći automatsku promenu sistema vrednosti koji je ovde i dalje u znaku nacionalizma. Sigurno je da bi se u tom slučaju javili neki novi impulsi za promenu tog sistema, ali, na žalost, proces evropskih integracija može da izazove i jačanje nacionalizma, i to njegovih najekstremnijih oblika, što se danas dagadja u nekim novim članica Zajednice (mada toga nisu pošteđene ni stare), gde je došlo do oživljavanja nacionalističkih mitova i resentimana, a zajedno sa njima i do množenja grupa ekstremne desnice. To znači da oni koji ne žele da prihvate važeću i po svemu sudeći stabilnu nagodbu između politike i kulture u Srbiji, zasnovanu na zajedničkom služenju nacionalnoj stvari, moraju da se pomire s tim da nekog novog, boljeg ugovora skoro neće biti i da se naviknu na to da žive tako, nagodbom neobuhvaćeni, neupisani u nacionalnu kulturu, takoreći nekulturni, ali zato slobodni, što, ako ćemo pravo, nije baš sasvim neprivlačan položaj. Ili bi na toj osnovi ipak mogao da se postigne neka nova nagodba?
LITERATURA
(Na engleskom i francuskom jeziku)
Đordjević, Mirko : « Populist Wave Literature », in : Popov, Nebojša (ed.) : The Road to War in Serbia. Trauma and Catharsis. CEU Press, 2000.
Dragović-Soso, Jasna: Saviours of the Nation: Serbia's Intellectual Opposition and the Revival of Nationalism. Hurst & Company, London, 2002.
Čolović, Ivan : The Politics of Symbol in Serbia. Hurst& Company, London, 2002.
Gordy, D. Eric: The Culture of Power in Serbia. Nationalism and the Destruction of Alternatives. Pennsylvania State University Press, 1999
Gojković, Drinka : «The Birth of Nationalism from the Spirit of Democracy », in : Popov, Nebojša (ed.) : The Road to War in Serbia. Trauma and Catharsis. CEU Press, 2000.
Levi, Pavle: Desintegration in Frames. Aestetics and Ideology in the Yugoslav and Post-Yugoslav Cinema, Stanord University Press, Stanford, California, 2007.
Milosavljević, Olivera : « The Abuse of the Authoriity of Science », in : Popov, Nebojša (ed.) : The Road to War in Serbia. Trauma and Catharsis. CEU Press, 2000.
Sallenave, Danièle (ed.) : Une autre Serbie. Les Temps Modernes, No 570-571, janvier-fervrier 1994.
Popov, Nebojša (ed.) : The Road to War in Serbia. Trauma and Catharsis. CEU Press, 2000.
Stojanović, Svetozar: “Wat Is Citizenism?”, in: Serbia: The democratic revolution. Humanity Books, Baffalo, NY, 2003.
|
|
