Jasna Šamić

RAZGOVOR U ZAGREBAČKOM TRAMVAJU

         

O autoru:
Jasna Šamić, rođena u Sarajevu gdje je profesor Filozofskog fakulteta do 1992; jedno vrijeme direktor istraživanja u Francuskom naučnom centru (CNRS), saradnik na francuskom radiju (RFI) i France Culture, predavala jezike, istoriju i književnosti Balkana na univerzitetu Marc Bloch, Strasbourg. Autor brojnih knjiga svih žanrova, prevodila sa mnogih jezika na bosanski (srpskohrvatski) i sa bosanskog i osmansnog turskog na francuski jezik. Autor filmova i pozorišnih predstava, piše na francuskom i bosanskom jeziku. Živi u Parizu. Laureat nagrade Stendhal za književnost i nagrade Gauchez-Philippot za 2014.

 

Razgovor u zagrebačkom tramvaju (august 1994)


Kužiš, stari moj… Kak bi rekel… ja sam ti skroz na skroz lud. Nemrem više spavat. Srušen čovjek. Gotovo je sa mnom. Idem kod liječnika. U Vrapče. Redovito. Pijem razne tabletice, zelene, crvene, žute. Al ništa. Kužiš ove mišiće? Vidiš ove šake. S njima sam sve to počinio. Sad sam u stanju svakog ubit. Prvi put je najteže. Nisam štel pucat. Zapovjednik me natjero. Pito sam se kog ćeš kurca ti ovde? Što ne brisneš? Dezertiraš ! Al kužiš, stari moj, nije se moglo izvest… Liknuli bi me. Naši, da, naši. Ne njihovi. Buš begal, kugla međ oči. Pa spavaj u grabi…Ne buš li štel, već moraš. Moraš, stari moj.

Oni su prvi počeli. Morali smo se branit. Bili smo za dom. Al nije se moralo zaglibit ko oni. Eto što mislim. Gadim se sebe. Kužiš … Uopće mi se više ne živi.

Uf, što je vruće…, furt je vruće… I kad je hladno, ne trpim niš na sebi. Sve me svrbi. Uvjek sam u ovoj majici. Imam potrebu da se šepirim s mišićima, da ih pokazujem svijetu. Presto sam se prat. Dobro, smrdim, al se ne želim prat. Čekam orden i rješenje o mirovini, pa ću sve zajebat…. Ne bi mogo živjet ovde… Briga me za grad.

Kaj, slažeš se sa mnom? Znam da se vako ne vole nosit. Mislim ova garderoba. Htjeo bi se vratit doma. Dole, al tog više nema… A nemaju ni oni kuća. Sve je leglo… Znam, drugi se vako ne oblače... Htjeo bi doma… A nemaju ni oni gdje. I ne tiče me se. Nije mi ni drago… Ne osjećam se ko heroj. To ti je moj problem.

Čim ugledam žensku, jebo bi je. Prije nije tako bilo. Prije se nisam vako oblačio. Nekad bi se i opro. To hoćeš da kažeš? Smrdim? … I kad je hladno, vako se oblačim. Ti si uvjek bio gospon. Gospon purger. Ja nisam. … Volim baš ove traperice i majicu…

Ja sam ti stari moj srušen čovjek. Nije mi ni do čeg. Sav sam sjeban… Znaš, nisam štel ubijat. Ni silovat. Kasnije je išlo lakše. ... Više ne spavam. Sastavim pol ure, pa otvorim oči. Čim otvorim oči, kužiš, mislim na sve što je bilo. Kak je to grozno! Te slike me ubiše. Zaljepile mi se u mozak. Navale noću. I…, velim ti, stari moj, prvi put je bilo najteže. Poslje je sve OK… Sad mogu sve. Nema ubojstva što ne bi uradil. Čak mi i treba. Treba mi da ubijam. Fali mi. Zaspim koji tren, pa se trznem usred noći, i mislim, mislim…, a kad opet nakratko zaspim, sanjam crveno …, samo crveno. Sve pliva u krvi. I moje čizme u usirenoj krvi. Znaš …, znaš kakva ti je usirena krv! Kad staneš u nju, zaljepi te, ko jesenji glib…. Onda skočim, u goloj vodi. Dignem se. Hodam po sobi. Potegnem konjaka, onog smradnog mirogojčeka, pa vode… pa mirogojčeka… pa vode… Gorim. Pa opet špartam, od zida do zida, i sve tak, stari moj, isti film, do zore. A nikad da svane. Znam, ako bum ponovo zaspal, sanjaću kak koljem… Ljude, žene, djecu. To me probudi. Posebice djeca. I ne mrem ti više zaspat. Jeza! Život mi je furt sjeban. Ja sam fertik stari moj ... Prevarili su nas. Sad to kužim... Al kasno. Jebem im...

Stalno plačem. I sad mi se plače. Odjednom briznem u plač. I na ulici, i u tramvaju...Najviše kad sam sam. Kak tako živjet? U ovoj koži. Kak dalje?

Gdje izlaziš? A, da.... Na Maksimiru... Kod pumpe? Ja ću produžit...

Ti si uvjek bio drukčiji. Tebi je išlo lakše. Ti nisi ubio tolko ljudi. Ja sam ih više pobio. Najgore je što mi to fali, što bi sve iznova. Fali mi ko droga. Sad sam ti, stari moj, u stanju svakog ubiti, nije važno kako. Što ćeš … Čim vidim žensku, jebal bi je. I babu kad vidim, jebo bi. Da. Kaj me tak kužiš? I babu. Najteže je prvi put. Poslje je lakše.

Bila je mlada, jadnica. Nisam štel jebavat. Svi su se izredali, pa sam moral i ja. Tek su joj se bruce pojavile. Znaš, bilo me je malo sram, nisam imo sve zube. Tek sad na to mislim. Davno su mi poispadali. Štel sam napravit zlatni gebis, pa nisam. Ne znam što nisam… Jadnica, mlada je bila. I ljepa. Djete. Najmlađa od ženskica u kući u koju smo banuli. Nas je ta mala zapala. U noći. Najljepša. Moš mi vjerovat. Prvi put je bilo teško. Poslje je išlo lakše. Sad mogu sve. Kužiš, sve ! Silovat, ubijat, klat, zgulit kožu s leđa, ako treba skalpirat ... Ko Mijo. On je bio majstor za skalpiranje... Uvjek je govorio: dečki, pravilo je: četnike skalpirat, pa poklat, a ženske prvo pojebat, pa poklat!

Prvi put je najteže. Poslje sve ide samo od sebe. Kužiš ? Sad bi sve iz početka. To mi fali. Nemrem noću spavat. A kad zaspim, odmah se probudim. Mislim. Redaju mi se slike pred očima. Vrte se. U glavi. Poslje me boli glava. Da. Puno.

Gdje ti ono izlaziš? Na Maksimiru? Kod pumpe?

Ja ću produžit. …

Kužiš, stari moj, više vako nemrem. Nemrem spavat. A kad zaspim, sanjam crveno. Odmah se probudim. Sjetim se svega. Dignem se, špartam po sobi. Do zore. Nikad da svane. Da.

Gdje izlaziš? Na Maksimiru? Kod pumpe ? Ja ću produžit …

Kužiš, stari moj, vako se nemre.

Baš je bila ljepa, jadnica.

Gdje ono reče da izlaziš?