O autoru:
Saša Ilić (1972), pisac i novinar. Autor je knjige priča Predosećanje građanskog rata (2000) i romana Berlinsko okno (2005) i Pad Kolumbije (2010). Jedan je od urednika podlistka Beton (www.elektrobeton.net). Živi u Beogradu.
Kamena vojarna “Ivo Andrić”
28/06/2011
Sa ponosom i nadom da nije sve izgubljeno za Srbiju,
čitamo ovde u Australiji vesti vezane za Kusturicu,
Dodika, Novaka, Matiju Bećkovića…
Za vaše akcije spremni smo da novčano pomognemo
koliko i kako mogadnemo.
J. E, čitalac Politike
Delo Ive Andrića ne prestaje da uznemirava duhove na Balkanu. Pre dvadeset godina, početak ratova na tlu bivše Jugoslavije pokrenuo je i novo interesovanje za njegov lik i delo, i to za njegov lik pre svega na domaćem terenu, gde je postalo važno čiji je on pisac a čiji nije, dok je za delo poraslo zanimanje kako kod različitih mirovnjaka tako i u slavističkom svetu. Sve u svemu, Andrić je ponovo prošao kroz trijažu militarne i civilne recepcije, u svetu su objavljeni novi prevodi njegovih knjiga a u onome što se danas popularno zove Regionom, njegovo delo je postalo poligon postdejtonskih obračuna i poravnanja. U Beogradu je pre samo nedelju dana Andrić ponovo bio u fokusu, i to najpre kao predmet književne analize u Kulturnom centru Beograda, da bi potom dvojica nezaobilaznih andrićologa, Emir Kusturica i Milorad Dodik, u Rimskoj dvorani Biblioteke grada Beograda, predstavili svoj istorijski projekat Kamengrada ili Andrićgrada, još jednog kurioziteta u čitanju dela jedinog jugoslovenskog nobelovca.
Emanacija duha Republike Srpske
U dva glasa, uz projekciju na video bimu, Kusturica i Dodik su sa pozicije posednika apsolutnog znanja o Andriću i prošlosti, predstavili beogradskoj publici svoj arhitektonsko-politički projekat. Radi se o planskom zaposedanju prostora (od 2,5ha) između zakonom zaštićenog kulturnog dobra – Mosta Mehmed paše Sokolovića i ušća Rzava u Drinu, sa namerom da se to poluostrvo proširi nauštrb reke i ispuni građevinama koje, prema rečima ovih planera, treba da: 1) reprezentuju duh Andrićevog dela, 2) predstavljaju “stariji i lepši” Višegrad, 3) pacifikuju Bosnu i Hercegovinu, 4) posluže kao scenografija za snimanje filma po romanu Na Drini ćuprija, 5) motivišu ljude da počnu da izučavaju istoriju i bave se kulturom i književnošću, 6) otvore nova radna mesta suprotstavljajući se recesiji, 7) postanu stecište “ljudi koji znaju istoriju i na pravi način su shvatili, ne samo prošlost nego sadašnjost u BiH”, 8) prognaju demokratiju i uspostave diktaturu kakva je već poznata u Drvengradu, te da na najbolji mogući način 9) svojom strukturom manifestuju duh Republike Srpske.
Ovako široko izložen program građenja, sa svim izrečenim floskulama koje se odnose na pojedinačne segmente društveno, politički i arhitektonski uređene teritorije/entiteta, liče pre svega na predizborne slogane, nesvakidašnje u naše vreme pa čak i za ove prostore, jer odmah na početku stavljaju do znanja da će sve slobode biti ukinute, te da će svi putevi voditi u pećinu k Diktatoru, koji će svojim odlukama rešavati sve probleme bez mogućnosti kritike i korigovanja njegove apsolutne volje. Dakako, trebalo bi naglasiti i to da je Kusturica u jednom momentu objasnio da u Kamengradu neće biti kasarne, ali zar ima potrebe o tome pričati kada se radi o projektu ovakvog tipa koji pre svega liči na uređenje kasarnskog ambijenta, jer sve pretpostavke neophodne za uređeni vojnički život su već tu: jedan diktator, jedna istina (o prošlosti BiH), jedna zajednica koja doduše ima pravo na izražavanje veroispovesti, svakako pravoslavne, budući da je kamena crkva na povlašćenom mestu (koliko se može videti na fragmentima prezentacije u štampi). Pretpostavljam da bi strogo kontrolisani koncept trebalo da reguliše sve sfere života u Kamengradu: administraciju, galerije, kulturne centre, pozorište, pijace, ponašanje na trgovima… Svakako će pojačani pritisak biti na izlagačkim i izvedbenim praksama u Kamengradu, kao što je to u kasarnama uobičajeno; tj. neće biti moguće prikazivanje izložbi, pozorišnih predstava kao ni filmova koji nisu u skladu sa vladajućom istinom. O distribuciji i prodaji nepoćudnih knjiga ne treba ni razmišljati. Glavni cenzor biće svakako Diktator. U ovakvim slučajevima ne treba rizikovati i uvek se treba držati Staljinove maksime: “Poverenje je dobro, ali kontrola je bolja!” Ovakvo militarističko ustrojstvo se obično izgrađuje oko nekih tabua, bilo da se radi o svetinji Partije, vladarske Porodice, Crkve, Sekte itd. U slučaju Kamengrada radi se o tabuisanju istine o Onima Kojih Više Nema u Višegradu, i to je kamengradskim novojezikom navedeno u načelu pod rednim brojem sedam. Akcenat je na “znati istoriju” i “na pravi način shvatati prošlost”. To podrazumeva i postizanje konsenzusa o nepostavljanju suvišnih pitanja, kao što bi moglo biti ono o promeni demografske strukture u realnom Višegradu nakon operacija srpske vojske i paravojske počev od 1992. godine. Šta se dogodilo sa većinskim bošnjačkim življem? pitaće neki turista-namernik. Na to pitanje bi pravoverni žitelj Kamengrada trebalo da odgovori jednostavnom upitnom rečenicom: “A, jesi l ti čito Andrića?” Kusturica i Dodik smatraju da se sa ovom frazom prekida svako dalje raspitivanje i prelazi na lepše teme. Ovakva struktura zaista najbolje manifestuje duh RS, ali i argumentaciju mnogih njenih graditelja i današnjih branitelja oličenih kako u srpskim političkim kadrovima tako i u spisateljskim grupacijama.
Islam je moja sudbina
Zlokobna je i mračna interpretacija Andrićevog dela koju su nam ponudili Emir Kusturica i Milorad Dodik. Još je mračnija posredna analiza stanja u Republici Srpskoj. Andrić viđen kroz njihovu prizmu izgleda kao isluženi vojnik koji se, paradoksalno, nikada ne sme demobilisati. Vanredno stanje ne sme prestati za njega/njih, jer inače propada sve. Miroslav Karaulac, nedavno preminuli vrsni poznavalac Andrićevog života i dela, upozoravao je devedesetih na zloupotrebe ovog pisca u javnosti. Prilikom ukazivanja na skandalozne neznalačke interpretacije Andrića u tekstovima Radovana Popovića, inače danas neprikosnovene zvezde Službenog glasnika i Politike, Karaulac je primetio da se radi o posebnom tipu neznanja koje je zacarilo našom scenom, Radi se o militantnom neznanju, koje svakom svojom sledećom akcijom “spušta svoju donju granicu”. Tokom vremena, međutim, ovo militantno neznanje je stupilo u neraskidivu spregu sa vladajućom politikom i protokom novca. Sada je ono na vrhuncu moći. Mogao bi tako i Novak Đoković, koji se nesrećno upleo u matricu što je instinktivno locirao čitalac Politike iz dijaspore, da nam posle nekog meča održi predavanje o Andriću. Činjenice polako postaju neproverljive i nemoguće ih je kritički korigovati. Tako i Andrić u interpretaciji dvojice neukih nacionalista samim činom izgovaranja postaje srpska koheziona supstanca. Nije bitno o čemu oni zapravo govore. Bitno je da to govore Oni. A svi koji žele nešto da saznaju o Andriću i prošlosti Višegrada, mogu to da potraže na drugom mestu, samo ne u Kamengradu. Jedna Karaulčeva rečenica iz knjige Andrićeve kule i gradovi, kao kontrast kamengradskoj viziji, može nas uveriti u to: “Dete katoličkih roditelja, dugogodišnji žitelj ortodoksne sredine, zanet islamom do mere da će se jednoj prevoditeljki poveriti: ‘Islam je moja sudbina’, Andrić je najprestižniji proizvod i predstavnik te višeznačnosti ambijenta bogatih sazvučja, tonova i boja, kakav je nudila Bosna.”
Peščanik.net, 28.06.2011.
Teatar privremeno izmeštenih
Ukoliko bi neki stranac jednog dana zalutao u Narodnu biblioteku Srbije i prošao pored portira neopaženo, mogao bi na jednom od zabačenih delova ovog lavirintskog zdanja da naleti na čudan prizor: vrata na kojima piše “Narodna i univerzitetska biblioteka Ivo Andrić – Priština”. Ukoliko bi taj isti stranac krenuo po Srbiji sa namerom da traži ovakve čudne stvari, mogao bi da pronađe mnogo takvih (ne)očekivanih tragova. Delove Univerziteta u Prištini mogao bi da otkrije u Kruševcu, Leposaviću, Blacu i Varvarinu. Ponešto bi se našlo i u Kuršumliji i Prokuplju. Kada je kosovski dramski pisac Jeton Neziraj pisao o svom odlasku po pasoš u Leskovac, jedno od najvećih otkrića bio mu je SUP Uroševac, privremeno izmešten sa Kosova. Ova sintagma “privremeno izmešten” odomaćila se u administrativnom jeziku i postala je sinonim za trajno nerešavanje srpskog sukoba s realnošću. Ovakva dislokacija Kosova dogodila se mnogim drugim institucijama, pa tako i Narodnom pozorištu iz Prištine, koje je nakon 1999. privremeno izmešteno u Kosovsku Mitrovicu. Ono se sada nalazi na brdu iznad (Severne) Mitrovice, u kući koja je nekada bila sedište Koordinacionog tela za KiM.
Ovakvo usložnjavanje kosovskog stanja na severu Kosova, ovih dana je dodatno podgrejano reprizom srpske balvan revolucije s početka devedesetih. I dok na barikadama sede ekstremisti i pobunjeni građani, uz bodrenje crkvenjaka i pripadnika Službe, privremeno izmešteno Prištinsko pozorište punom parom sprema premijeru komada “Žica” beogradske dramske spisateljice Milene Marković.
Od flaše do žice
(Zlo)upotreba kulture u rešavanju kosovskog problema dobro je poznat recept koji datira još od vrelih osamdesetih godina. Poznati “slučaj Martinović” poprimio je višestruke dimenzije u tadašnjoj jugoslovenskoj javnosti, a u srpskoj recentnoj umetničkoj produkciji dobio je milost uobličenja najpre na velikom platnu slikara Miće Popovića, čija je slika “1. maj 1985. (Raspeće Đorđa Martinovića)” odigrala važnu mobilizacijsku ulogu. Na toj slici je prikazano raspeće čoveka uz prisustvo nezainteresovanog policajca i delatnog Albanca koji jedini ima etničko obeležje, tradicionalnu belu kapu. Punktum slike je boca u donjem desnom uglu, koja se tu našla kao realija preuzeta iz “slučaja Martinović” i koja je nedvosmisleno posmatrača trebalo da uvede u diskurs o srpskom mučeništvu na Kosovu.
Semantička polja slike su jednoznačna, poruka takođe jasna. Odgovor na nju usledio je na Kosovu Polju 24. aprila 1987. kada je do tada anonimni partijski aparatčik Slobodan Milošević izgovorio pred kosovskim Srbima, tada još uvek samo radničkoj klasi, poznatu rečenicu: “Niko ne sme da vas bije!” Doduše, rečenica je izgovorena u drugačijem kontekstu, ali je ubrzo izmeštena iz osnovnog govornog konteksta i smeštena u simbolički kontekst između flaše, policajca, Albanca i raspetog mučenika.
Tokom ovih burnih dana na severu Kosova, Srpska drama Narodnog pozorišta iz Prištine, privremeno izmeštenog u Kosovsku Mitrovicu, vršila je poslednje probe pred premijeru komada “Žica”. Politika i Večernje novosti prednjačili su u političkoj kontekstualizaciji ove drame. “Komad Žica drama je o propadanju”, objašnjavaju vodeći srpski mediji, “a nastao je prema motivima dela Nečista krv Bore Stankovića. To je poetična i bolna pripovest o porodici i kući opasanoj žicom, negde na ničijoj zemlji, negde na brdu koje još nije oteto, ali je zauvek zaboravljeno.” A onda dodaju: “Iako univerzalna, drama Žica gotovo dokumentarno slika ono što je krik ljudi zatočenih u komplikovanom političkom i društvenom trenutku koji lebdi nad sudbinama ljudi na Kosovu”.
Naravno, famozna žica iz drame, u njihovoj interpretaciji ubrzo postaje žica KFOR-a na prelazima Jarinje i Brnjak, a potom i svaka druga simbolička nesreća koja deli Srbe sa Kosova od matice. Međutim, u jednoj replici direktora Srpske drame Nenada Todorovića pominje se još jedna stvar koja može biti ključna za prekodiranje situacije. On kaže: “Naša zabrinutost je veća u pogledu Beograda nego Prištine, jer od Beograda zavisi hoćemo li postojati.” Zapravo, kada bismo pravilno čitali ovu njegovu izjavu, mogli bismo je pročitati i ovako: Od Beograda zavisi hoće li naše privremeno stanje moći trajno da se nastavi. Jer srpsko pozorište je kao i sve druge institucije upravo u tom stanju loše beskonačnosti i neprestano se upinje da kao i radnici iz Kosova Polja 1987. dopre do Beograda, nadležnih ministarstava, gde bi pokušali da osiguraju svoje privremeno stanje. Stoga na scenu rado postavljaju beogradske komade čiji imaginarij zapravo samo potvrđuje stanje potpune zakočenosti i samoviktimizacije.
Tetar izlaza
Kada bi ovo pozorište uspelo da se oslobodi glavne žice oko svoga vrata, tj. Beograda, verujem da bi moglo da napravi pravi korak. Kada bi direktor Nenad Todorović, a ne režiser Kokan Mladenović uspostavio kontakt sa kosovskim Nacionalnim teatrom iz Prištine, verujem da bi došlo do revolucionarne promene, koju ni Boris Tadić ni Hašim Tači ne bi mogli da razumeju, ali ne i da ne podrže. Onda bi zaista postali avangarda. Tokom proteklih nemira, iz snajpera je ubijen albanski policajac Enver Zimbeli na prelazu Jarinje (o čemu mediji u Srbiji gotovo da ne izveštavaju), a potom je, kako detaljno prenose srpski mediji, usledio niz incidenata čije mete su bili kosovski Srbi. Indikativno je da je mladić iz Štrpca, koji je krenuo da bere pečurke, rekao kako su ljudi koji su ga napali govorili “neki njemu nerazumljiv jezik” (tj. albanski).
Zid nerazumevanja može da premosti reformisani sistem obrazovanja tokom dužeg vremena, ali danas to mogu kultura i teatar. Zbog čega Todorovićevo pozorište nije postavilo neki komad mlađih albanskih autora poput Jetona Neziraja (inače art direktora Nacionalnog teatra Kosova), Doruntine Baša ili Mentora Haljitija? Ili još bolje, zbog čega zajedno ne bi radili na nekom komadu koji bi pre svih drugih, osobito onih pisanih u Beogradu, mogao da izrazi (dramsku) stvarnost Kosova.
U jednom intervjuu sam pronašao podatak kako Todorović sa svojom trupom često putuje i nastupa na raznoraznim scenama, pod drvećem, u portama, pred školama, u privatnim dvorištima. Izlazak iz nacionalnog ključa mogao bi ovo pozorište da pomakne od statusa privremeno izmeštene institucije ka teatru privremeno izmeštenih, od objekta ka subjektu koji bi time sam počeo da menja svoje bezizlazno stanje. Ukoliko to ne učine sami, problem im neće rešiti nikakav Vuk Jeremić, Borko Stefanović, pa ni Boris Tadić. A žica se u danima koji dolaze može samo još više zategnuti.
Novosti, 06.08.2011.
Treće telo Milorada Pavića
Za pisca je knjiga – drugo telo.
To “drugo telo” je slično onome koje je Hristos dobio posle vaskrsnuća.
M. Pavić
Neki su pisci u proteklim vekovima ugradili svoje delo u temelje nacionalnih država. Ali bilo je to davno. Ne nastaju države tako često pa ni pisci nemaju tu fantastičnu priliku da stave svoje simboličke resurse „na polzu svome rodu“. Međutim, neki od njih su baš imali sreće. Milorad Pavić bio je takav pisac. Radi se o lepo iskorišćenoj prilici da se jedna književna bio(biblio)grafija ugradi u pozne nacionalističke projekte koji su tokom osamdesetih godina bili u punom jeku u Srbiji. Pisac Hazarskog rečnika, Milorad Pavić, može se smatrati rodonačelnikom jedne književne struje u savremenoj srpskoj literaturi koja je proizašla iz njegove radionice, nakon čega se, budući privržena državi i naciji, nastavila razvijati u skladu sa srpskom politikom. Tako je došlo i do ne tako iznenađujućeg spoja sa Hajdarom Alijevim, rodonačelnikom nekih drugih disciplina u Azerbejdžanu.
Ponuda koja se ne odbija
Ovih dana je na beogradskom Tašmajdanu osvanuo Milorad Pavić sav u bronzi u susedstvu azerbejdžanskog oligarha i kagebeovca Hajdara Alijeva. Ta dva spomenika, jedan stamen i zagledan u budućnost a drugi stereotipno pesnički zapitan, povezali su, kako je to rekao predsednik Tadić na njihovom oktrivanju, „naše dve zastave“. Ali da li je moguće tek tako povezati nečije zastave slučajnim izborom spomenika i dovođenjem istih u zajednički simbolički kontekst. U tom smislu je azerbejdžanska konstrukcija, finansijska i politička, zatvorena i „transparentna“. Srpska se, s druge strane, još uvek otima moći interpretacije, ali radi se zapravo o naizgled hermetičnom srpskom političkom narativu koji u biti ima jednostavne ključeve za čitanje.
Mogao je tu umesto Pavića osvanuti i neki drugi književni delatnik ali nije. Zbog čega? Da li bi sa nekim drugim partnerom „naše zastave bile dovoljno povezane“? Izgleda da ne bi. Pa ko je to vodio brigu o tome. Možda Tadićev PR tim, koji je hitro reagovao nakon stizanja azerbejdžanske poruke u Beograd: „Investiraćemo dva miliona evra u rekonstrukciju jednog vašeg parka ali pod uslovom da se u njemu nađe skulptura našeg bivšeg predsednika H. A. Vi predložite u čijem će se društvu ona pojaviti.“ Ponuda je svakako bila primamljiva. Budući da još dugo neće izaći iz recesije, Srbija se kao u Kopolinom Kumu našla pred ponudom koju neće moći da odbije. Neko bi mogao okriviti azerbejdžansku spoljnu politiku koja je izabrala pravi trenutak za realizaciju svoje marketinške akcije, prethodno izvedene u Ukrajini i Rumuniji, ali bilo bi to nedopustivo. Hajdarov naslednik je uradio posve legitimnu stvar, naložio je svojim PR timovima da mapiraju područje Istočne Evrope, pronađu najslabije karike, prouče malo okolnosti i učine svoju ponudu što primamljivijom. Bilo bi svakako interesantno kada bi se mogao proučiti ukrajinski i rumunski slučaj. To bi upotpunilo sliku o strategiji azerbejdžanske političke elite. Ovako mi preostaje samo Pavić u interpretaciji državnih PR-ova.
Kojim putem su mogli ići Šaper i Krstić kada ih je Tadić tog dana pozvao u svoj kabinet i pročitao azerbejdžansku poruku? „Šta znamo o Azerbejdžanu?“ svakako ih je pitao Tadić. „Nažalost, ne mnogo, Borise“, odgovorio je verovatno Šaper. „Ipak,“ prekinuo ih je mudro Krstić: „Tu se pominju dva miliona evra, ako se ne varam…“ „Tačno, dva, ne varaš se“, potvrdio je Tadić. „Za te pare možemo čudo da napravimo… Mislim na izbore u Beogradu…“ „Krle je u pravu“, rekao je Tadić i dao im nalog da podrobnije ispitaju stvar.
Vratili su se već sutradan. Verovatno je izlagao Šaper kao samouvereniji i ubedljiviji od dvojice Idola. Izneo je Tadiću tom prilikom sve do čega je njegov stručni tim preko interneta mogao da dođe. Radi se o državi na Kavkazu, nezavisnoj od 1991. godine. Glavni grad je Baku. Govori se azerbejdžanski, ruski i jermenski. Smatra se da su potomci drevnih Hazara. Državna religija je islam. A onda su pred Tadićem počeli da otvaraju azerbejdžansku stvar kao ex-SSSR babušku: U Azerbejdžanu je jedna republika, u republici jedna autonomna oblast pod imenom Nagorno-Karabah koji se otcepila od Azerbejdžana i danas funkcioniše kao faktički samostalna ali međunarodno nepriznata država. Tu se i Tadić već prilično zainteresovao: „Napravili ste odličan posao!“ „Tek ćemo napraviti odličan posao“, ispravio ga je Šaper uz smešak, stvaljajući ruku u džep i pokazujući na Krstića. Onda je Krstić, inače sklon (para)literaturi objasnio detalje marketinškog plana: Očigledno je da i Azerbejdžan ima svoje Kosovo. Ali zato Srbija ima svog Milorada Pavića.
Književne stranputice
Tadić je zbunjeno pogledao u Šapera ali ovaj je umirujuće zažmureo. Krstić je nastavio. Objasnio je da, koliko se seća, Pavić upravo ima priču o tim mitskim Hazarima. On je doduše pisao o davnim danima kada su se Hazari, suočeni sa sopstvenim nestankom, odlučivali za jednu od velikih religija. Dobro, posle je hvalio Miloševića i pričao da su Hazari Srbi, ali sada to nema veze. Uglavnom, Pavić je odlična šifra za našu diplomatsku borbu za Kosovo i Metohiju, zaključio je Krstić, šireći mapu Tašmajdana na stolu. Plan je više nego jednostavan: mi pošaljemo Pavićevo ime u Azerbejdžan i onda se sve događa samo od sebe. Njihov umetnik napravi obe skulpture, a na naš konto legne dva miliona eura. Deo toga se potroši za muzičke fontane i zelene površine, a ostatak ide Partiji. Ionako dolaze crni dani. Jednom, kada se renovirani park otvori, građani (tj. potencijalni birači) pohrle sa decom (budućim biračima), neko prepozna Pavića, a Hajdara samo njegov sin. Politička podrška za Kosovo je poslata, „zastave povezane“, a izbori mnogo izvesniji.
I da, rekao je Krstić na kraju, postoji tu i jedna mala neprijatnost. „Šta to?“ pitao je Tadić. Onda mu je Krstić objasnio kako je naišao na podatke da taj Hajdar Alijev nije bio nikakav demokrata, već tiranin i bezbednjak još iz doba NKVD-a. Vršio je političke progone, čistke, manipulacije, kriminalne radnje i zloupotrebe svih vrsta. „Dobro,“ prekinuo ga je Tadić: „Insistiraćemo na Paviću, Hazarima i prijateljstvu.“ „Tako smo i mislili, šefe… Literaturu nam ne mogu osporiti. Čak ni Boško Jakšić u Politici.“
Novosti, 25.06.2011.
|
|
