O autoru
Nina Živančević , pesnikinja, esejistkinja, prozna autorka i umetnčka kritičarka, objavila je svoju prvu knjigu Pesme 1982. godine, i za nju je dobila nagradu Branko Radičević za pesničku knjigu godine. Ona je takođe laureat književne nagrade Z-Press iz Njujorka. Objavila je petnaest knjiga poezije na srpskom, engleskom i francuskom, kao i četiri knjige pripovedaka i tri romana u Parizu, Londonu i Beogradu. Njene studije o Milošu Crnjanskom (doktorski rad odbranjen na univerzitetu u Nansiju, 2001) i o našim umetnicama u egzilu objavljene su u Francuskoj. Prisutna je u brojnim antologijama svetske savremene poezije. Nina Živančević je bila član brojnih književnih i teorijskih redakcija: Delo, Knji.evne novine, a kao dopisnica iz Pariza redovno je sarađivala sa New York Arts Magazine, American Book Review, East Village Eye, République de lettres, u skorije vreme ure.ivala je časopis za filozofske balkanološke studije, Au Sud de l'Est, kao i o-antropološki časopis Intempestives pri kući l'Harmattan u Parizu. Različiti žanrovi njenog dela doživjeli su brojna izvođenja na radiju i televiziji u Beogradu, Londonu i Parizu. Radila je sa pozorišnim trupama Living Theater-om i Wooster Group-om u Njujorku, a predavala Pozorište savremene i istorijske avangarde na univerzitetu Paris 8, kao i u brojnim pozorišnim laboratorijima u Evropi i Sjedinjenim Državama. Predaje književnost i avangardni britanski film na Sorboni i na Katoličkom institutu u Parizu.
ONO ŠTO SE PAMTI
(odlomak)
Smṛti:
1. ono što se pamti, ’neka um pamti dela’, sekundarna vedanska literatura, koja se ne prenosi direktno ’sa oca na sina’, već je uobličena na neki drugi način – od onih mudrih ljudi iz narednih generacija koje ’se sećaju’.
2. sećanje, vyabhicāri-bhāva; beleške koje prate spis śruti , odnosno originalne spise Veda, sačinjene upravo od Veda i Upanišada; spisi koje sakupljaju živi vođeni transcendentalnim iskustvom
3. brzo proticanje sećanja ’kao na filmskoj traci’, pred smrt
( iz rečnika sanskrita )
INDIJA
Indijski dnevnik
decembar 2014 – januar 2015.
Pariz , Rijad, Koći, Džeda, Pariz
Misao o barbarogeniju proganjala je avangardu, neobične ljude poput Micića i Anrija Mišoa.
U praskozorje 1931. Mišo rešava da ostavi iza sebe duh kolonizatora, odlazi u Indiju i piše tekst Varvarin u Aziji. Osetio se kao varvarin probuđen nadohvat jedne drevne civilizacije, kao što se možda osetio Antonen Arto nakon velike kolonijalne izložbe, u Parizu, početkom dvadesetog veka, koja mu je promenila shvatanja o životu i umetnosti.
Mišo: „Video sam čoveka na ulici. On me je ščepao, i nisam više nikoga primećivao osim njega. Vezao sam se za njega, sledio ga, ubeđen da na svetu postoji samo on; on i flautista; i čovek koji se bavi pozorištem; i akrobata na žici koji gestikulira; u trenutku sam ih sve snimio, sve shvatio.
Mišo će zatim reći da ni Indija ni njeno društvo i narodi ne treba nikada, baš nikada, da podlegnu uticaju Zapada, što je velikodušno osećanje jednog zapadnjaka koje ja, biće sa Balkana, nikada, baš nikada, nisam mogla da osetim.
Varvarka sam upravo ja, ili Titova rođaka, onog Tita koji je sa Nehruom i Naserom pravio ’treći’, to jest nesvrstani svet.
Na kraju svog putovanja Mišo će reći: „Posmatrao sam sebe na tom putovanju kao da posmatram nekog drugog, nekog ko gleda emotivno i seća se jedne imaginarne zemlje u kojoj ne živi. Ja nisam bio u njoj, ja nisam bio tu.”
Ja sam pak, za razliku od Mišoa, stalno živela varvarski, bila sam deo te zemlje, videla sam je, bila sam tu i kad sam obitavala drugde.
AERODROM
Ujutro, pre polaska na put, upalim televizor i šta vidim – strašne posledice cunamija na plažama Kerale koje su me opominjale da idem u neku posebnu ’zonu’, već viđenu okom Tarkovskog – bio je to neki njegov, sasvim poseban interplanetarni svet. Pitam se kako se život mogao nastaviti nakon cunamija, kako mu stanovništvo nije izbeglo, zašto se predalo, zašto su tu ostali svi oni koji su ostali i zašto nisu otišli u neki novi svet?
S pogledom izlomljenog ogledala, koji ne pada ni previše nisko niti se pak isuviše uzdiže ka nebu, prekrštenih nogu, hindusi meditiraju tela podeljenog u sedam čakri, u lotosu, pri nebu, u ranojutarnjim i večernjim molitvama boginji Kali, sa postojanošću i uživanjem, što na sanskritu znači bav. Usmereni na večnost, udubljeni u sebe, usporeni, samokontrolisani i dostojanstveni, hindusi se nikada ne žeste niti nerviraju, kaže Mišo, tako da onaj ko ima želju da zapeva, taj peva, onaj ko želi da se pomoli, on se moli. Najviše veruju životinjama poput krave, slona i majmuna, svetim životinjama koje su kao i oni, mirne i naizgled bezbrižne, u svakom slučaju ravnodušne prema spoljašnjem svetu, koji hindusi nazivaju iluzija ili maja. Krava se, na primer, najede trave, nikako deteline, da bi zatim varila po nekoliko sati ono što je progutala.
Pitam se da li ću ja, koja živim od iluzije (svakodnevnog teatra barbarogenija) i od žvakanja deteline, videti sve ono što je Mišo tamo video. Jer svako vidi ono što mu je dato da vidi, ono što već zna o nekom predmetu ili čoveku. I neće videti ništa što već nije čuo, video ili naslutio ranije.
Hindus, kaže Mišo, voli životinje koje nisu odveć zahvalne čoveku, znači ne voli naročito psa i mačku jer njih ne privlači odviše mudra meditacija, zbog prirode njihovog uznemirenog i dinamičnog bića. Hindus mora da promišlja, onakav kakvog ga vidimo u ranim indijskim filmovima, daleko pre Satjađit Raja, kada su i besni vojnici nekog radže najpre odlučivali (po nekoliko minuta u filmu) da li da se razbesne ili ne. I na kraju bi ih ipak razbesnela data situacija. A danas je Indija jedna od najvećih svetskih sila koja je izašla iz recesije i uspešno žvaće detelinu najsvežijeg neoliberalizma.
Što se konja tiče, Mišo smatra da je u životu svih hindusa konj, onako lud i dinamičan, u daleko manjoj prednosti od kamile, jer kamila retko galopira i trči – ona stabilno i promišljeno stavlja jedno kopito pred drugo, zabavljena sopstvenom sporošću, koju mnogi nazivaju dromedarstvom. Hindus, dakle, poštuje sporost i stabilnost, što se ogleda u njegovom osećaju za jezik. Hindi, spor, grgurav jezik, sav je sastavljen od konsonanata koji se spopliću i teku, teški i hrskavi. Na tom jeziku su spevane – a i dalje se pevaju – najviše religiozne himne naspram kojih evropsko stvaralaštvo izgleda smešno i bahato. Indijska misao je magična – ona ima magijski karakter i bliska je svojoj orijentalnoj filozofiji, koja se uvek obraća Biću ili Brahmi. Mišo duhovito kaže da zapadnjački filozofi promišljajući svoju muku gube kosu, a da orijentalci muku skraćuju tako što puštaju da im kosa raste. Njihove misli upućene Brahmi donekle su različite od naših, uslovno rečeno evropskih, jer smo mi bića razdvojena od Apsoluta, što kažu Upanišade: „Oni koji odu sa ovoga sveta a nisu otkrili atman i spoznali njegovu suštinu neće dostići oslobođenje NI U JEDNOM SVETU”.
Da bi se približili toj suštini, hindusi recituju mantre i – dišu. Jedna od varijanti božanskog udisanja-izdisanja, takozvani udžaj, odvija se na sledeći način: četiri udisaja kroz levu nozdrvu, zadržiš dah, pa zatim šesnaest izdisaja kroz desnu nozdrvu. Njegova molitva boginji Udisanja–Izdisanja, stvaranja i razaranja, majci Kali, može da otpočne.
Hindusi više veruju majci, boginji materinstva, nego boginjama ženstvenosti Lakšmi, Radi i Sarasvati, koje su čulni avatari ili avatarke Šive, sveopšteg stvaraoca. Ako postoji pojam sveca kod hindusa, onda je to majka, kao simbol požrtvovanosti, žrtvovanja za druge, za generaciju koja dolazi, jer o prošlosti ne treba razmišljati, prošlost je akašik – traka koja teče i upravo se manifestuje u sadašnjem trenutku. Majka je Velika MA, i ona održava poredak svih stvari neophodnih za produžetak vrste i opstanak, a za hindusa je generacija koja dolazi, koja produžava porodicu i vrstu važnija od njega samog. Pojam žrtvovanja kao procesa izuzetno je važan ovom narodu koji se prvo žrtvuje za delove tradicije i prošlosti, zatim se skromnim bivstvovanjem žrtvuje u trenutku u kome živi, a docnije se žrtvuje za potomke. Sve pojave indijskog panteona su čulne jer slave život i Apsolut na najočigledniji način, ali u tolikoj meri da mi, zapadnjaci, naspram njih izgledamo kao puke posledice oplakivanja Hrista, žalosti za Bogom; u našim crkvama ili katedralama osećamo se tako mali i mizerni u susretu sa Apsolutom, koga se plašimo.
Veliki asketa Ramakrišna oblačio se – kako neki kažu – u ženu, jer je kao žena želeo da ga voli Bog koji je sišao sa panteona da bi živeo među ljudima. Hinduistički molitvenik je praktičan i sprema vernika da se izbori sa snagama zla u životu: Rigveda je puna konkretnih i praktičnih saveta. Mantre i ponude u obliku insensa, sveća i hrane pomažu verniku, na nadasve praktičan način, da se približi Apsolutu, a lepota dekora ili ponude tu i nije važna. Kao i u najmističnijem delu katoličanstva, hindus se idolatrijskom askezom približava Apsolutu i obožava u ekstazi.
On mu se klanja, prostire se ničice pred njim, mada neće nikada povikati kao naš hrišćanin: „Iz dubine vičem k tebi, Gospode!” (De profundis clamavi ad te, Domine.) Neće vikati na ovaj način jer se hindus oseća jakim pred svojim bogom, a ne kao crkveni miš, jadan i bespomoćan pred licem bede. On će prisiliti svog boga da mu pomogne, neće drhtati pred njim od straha ili od tuge pregoleme. Glasno i sa puno bava on će otpevati svoj AUM; postići će smirenje, dobiće snagu u molitvi, pljunuće na sve demone koji ga okružuju, neće im samo zapretiti da ustupe sa: „Natrag Sotono”, on će ih ispljuvati i izlupati, uništiti moralno i materijalno, i Sotona se (bar neko vreme, u njegovoj glavi) neće pojavljivati.
A sve ovo se odvija polako, u ubrzano–usporenom svetu Indije, veoma polako, jer hindus nikada ne žuri, ne trči. Molitve izgovara lančano, 38.000 stihova Ramajane, kao i 100.000 stihova Mahabharate, koji teku polako, bez ijedne vidljive (r)evolucije u epovima, koji ni sami nemaju neki određeni centar ili vrhunac radnje… Ovo nam sve kaže Mišo, kartezijanac, koga nije mrzelo, još onda, te daleke 1931, da prebrojava drevne stihove na sanskritu...
* * *
Jer šta je uopšte, neka naša misao? Kako reče pesnik, to je jedinica daha koja će izdati svoj okvir, zagradu duha, tako što će nam umaći i izleteti na svetlost dana. Ta jedinica je na Zapadu podeljena, a kod hindusa učetvorostručena, ima puno ruku i nogu, puno potpodela i nadgradnje, a evo kako ju je opisao Gautama nakon svog prvog prosvetljenja:
Iz neznanja potiču Sankare.
Iz Sankara dolazi svest,
Iz svesti nam dolaze ime i oblik,
Iz imena i oblika pristiže nam šest oblasti,
Iz šest oblasti dolazi nam dodir;
Iz dodira potiče osećanje,
Iz osećanja dolazi nam žeđ,
Iz žeđi dolazi nam prianjanje,
Iz prianjanja nastaje postojanje,
Iz postojanja rađa se čin rođenja,
A zatim slede starost, smrt, tuga, žalost, patnja, slabost, očaj, itd.
Sve škole budizma tvrde da je uzrok samsare preterano prianjanje koje uzrokuje patnju (rađanja, starosti, tuge, smrti itd.)
* * *
Na pariski aerodrom stižemo Katrin i ja, pod vrlo dramatičnim okolnostima. Brzi voz RER B u pravcu aerodroma Šarl de Gol nije radio, pa smo uzele taksi, što nas i nije naročito skupo koštalo. U avionu saudijskoarabijske kompanije, do našeg prvog zaustavljanja u Rijadu, stjuardese uvijene u čador dele slušalice i tampone za uši. Sure iz Korana su pak jedino što se čuje na svim radio-stanicama. Tu su i neke hindu pevačice, ali je izbor glasova loš. Gotovo sa sigurnošću bih ustvrdila da sam još sinoć nešto loše (nešto odista loše) predosetila povodom ovog putovanja. Čak sam i plakala, što u današnje vreme zaista retko činim. Mojim suzama je prethodila večera sa Klodom i Vladijem u Kloazeri de Lila, najelegantnijem pariskom restoranu, a to sigurno nije mogao biti događaj koji bi do te mere rastužio čoveka. Odjednom mi se nije išlo na put koji je, činilo se, kao i sve u mom životu, došao na red ili prerano ili prekasno.
Toliko sam želela, celog života, da idem sa Boom, mojim prvim mužem na ovaj put, ali mi se s vremenom iskristalisala svest da se to nikada neće ostvariti. Telefonirala sam mu u Njujork pre nekoliko dana. „Nazovi me, ako zatreba, iz Kerale”, rekao je, „podviknuću im na hinduu ili na urduu da ti pomognu.”
Ne samo što je Bo, barem nekada davno, savršeno govorio sve te jezike, već mu je, kao sinu diplomate odraslom u Indiji i Pakistanu cela ta civilizacija bila izuzetno bliska – prianjala je uz njegovo biće kao neka luksuzna orijentalna rukavica. Svoju prvu zbirku pesama objavio je u Daki, na engleskom, a te pesme su uglavnom bile napisane u pušionicama opijuma u Sadhar Ghatu. Bo se posle ovog iskustva nikada nije oporavio i u njemu je carovala večita nostalgija za krajevima koje je jednom davno i zauvek napustio. Ali ovoga puta nije hteo, ili nije smeo, da mi se pridruži.
Sećam se starog Vlaste ’Parižanina’, koga je moja majka jednom upitala: „Pa zar ne poželite nekad da posetite Beograd? Da ga bar jednom, posle 50 godina, ponovo vidite?”
„Neee”, rekao je starac, „takva poseta bi me samo dokrajčila, potresla i užasno povredila, jer tamo više ne mogu da se vratim!”
A možda ni Boovo odsustvo nije bilo uzrok tog iznenadnog talasa, izgubljenog i očajnog. Bilo je to osećanje neke velike izgubljenosti, zaludnosti; žal za mladošću, za veselim putovanjima koja su ili dobro počinjala ili se dobro završavala, koja behu spontana, nefrizirana, neorganizovana i nomadski lepa.
Tako sam nekako, kroz hodnike podzemne železnice i kroz potok od suza, stigla kući u 18. arondisman i našla Krisovu poruku da mu se obavezno javim pre puta. Kad sam mu plačnim glasom čestitala Božić (jer bio je 23. decembar), on je odjednom sve shvatio i krenuo da me teši, bodri i ohrabruje. Naravno, ko bi me bolje razumeo od mog urednika? Ova izuzetna, nekomercijalna bića često profesionalno, ali i privatno, ljudski i humano tumače svaku nijansu mojih reči, to jest svaku boju nekih mojih započetih misli pretvorenih u reč otisnutu na papiru. A od svih prethodnih i budućih, moj engleski urednik bio je najelegantniji i najosećajniji sagovornik.
„Pazi”, reče on, „pokušaj da shvatiš šta je tebi u ovom trenutku najpotrebnije... A u stanju duha u kom se nalaziš to je svakako okruženje koje će te gotovo bolnički obujmiti i ponegovati, poput ajurvedskog centra Keralayeem, kuda si se inače i uputila. Samo budi oprezna”, dodade on, „da te lokalni vrači ne opljačkaju jer upravo to se nedavno dogodilo jednoj mojoj prijateljici.”
O, kako sam u jednom trenutku osetila ljubav prema ovom Jermeninu! Kada smo se upoznali na londonskoj stanici St. Pankras, u Londonu je sve bilo ozelenelo, tek što je nastupilo proleće. Ali tada je sa mnom bio Tikica i udarao rukom u gong koji je najavljivao da je među nama sve, odista sve, završeno.
Kris me je odveo na svoj brod na Temzi, na kome sam ostala celih mesec dana, i to je bio početak jednog blistavog prijateljstva i još blistavije uredničko-spisateljske saradnje sve do jednog dana. Ali napokon se i taj tmurni dan upravo danas završio i sunce je ponovo zasijalo. Sunce je, naime, zvezda koja je bila Kris–Aramova jermenska duša, nesposobna da dugo ostane ozbiljna i ljuta. Da li su Srbi i Jermeni imali nešto zajedničko? Ah da, strah od otomanskog sultana!
Ispričao mi je jednom kako je njegov deda, lekar otomanskog sultana, dobio lično od sultana zadatak (beše to u Alepu, u Siriji, gde je Aram i rođen) da u roku od dvadeset i četiri časa pod hitno izleči njegovog nećaka, kako on, sultan, ne bi bio primoran da pogubi sve Jermene u Alepu. Deda je potpuno uspešno izveo tu jako komplikovanu hiruršku operaciju sultanovog nećaka, nakon čega je sultan ne samo poštedeo sve Jermene u Alepu već je doktoru poklonio ogromno bogatstvo, silnu zemlju i sve što ide uz to, a Aramov deda-doktor je sve pretvorio u zlatnike, stavio ih u vreću i odmah isplovio u pravcu Evrope, tačnije Engleske, čvrsto rešen da se više nikada ne vrati u Alep.
|
|
